МУЧНА ЉУБАВ МАРИНЕ АБРАМОВИЋ Раскид после тројке с швалерком

Љубав Марине Абрамовић и Улаја трајала је дванаест година – бурних, интензивних, испуњених љубављу, болом, уметношћу и на крају – тишином. Иако су својим телима и емоцијама створили уметност која је померала границе, њихова љубав, као и перформанси, завршила се пред очима света – спектакуларно и разорно.

BloombergAdria.com

Почетак краја: Велики Кинески зид као симбол разлаза

Њихов последњи заједнички перформанс био је све осим обичног. У делу под називом "Љубавници", Марина и Улај започињу ход са супротних крајева Великог кинеског зида – она са истока, из залива Бохај, а он са запада, из пустиње Гоби. Свако од њих прелази 2.500 километара, да би се сусрели на средини – не да се венчају, како су првобитно планирали, већ да се заувек растану.

- Наш план је био да се венчамо када се сретнемо. Али о томе смо све мање причали. Била је 1984. година, и моја веза с Улајем се распадала - признала је Марина.

У том тренутку њихова комуникација је већ била готово мртва, а емоције затроване.

- Од смрти његове мајке, тачније откако сам на вече сахране одбила да затрудним, између нас је тињало непријатељство о којем се није говорило.

Ноћ када је љубав умрла

У јеку распада везе, Марина открива и најинтимније тренутке издаје и самопонижења. Њена сведочења су толико огољена да више делују као перформанс бола него као сећање:

- Кад сам стигла у Бангкок, била сам очајна. Изгорела од љубоморе, желела сам да знам с ким ме вара. Лажно сам му признала да имам љубавну аферу са једним француским писцем, и да је интимни однос фантастичан. Он ми је, глумећи равнодушност, признао да је са богатом Американком чији је муж у затвору у Тајланду.

У покушају да задржи привид контроле, Марина предлаже нешто што се граничи с деструкцијом.

- Рекла сам: "Сјајно! Хајде да имамо тројку!" Нисам осећала ништа. Желела сам само да га истерам из себе. Била сам гола, у постељи с њима, али више нисам постојала. Прво смо нас двоје имали односе, кратко, а онда су они, преда мном. А ја сам лежала поред њих, будна, мртва изнутра.

Те ноћи, нешто се неповратно преломило.

- Сећам се мириса, тишине, како спавају поред мене. Устала сам, истуширала се и отишла. Тог јутра престала сам да волим његов мирис. А када сам престала да волим његов мирис – све је било готово.

Ходање до опроштаја

Њихова замисао да ходају Кинеским зидом рођена је под пуним месецом у аустралијској дивљини, док су још веровали у мит романтике. Али до тренутка кад су заиста кренули – 1988. године – љубав је била прошлост.

Зид више није био континуална стаза, већ рушевина. Ходали су уз чуваре и преводиоце, нису смели да кампују, већ су спавали по селима. И више нису били љубавници.

- Наша почетна мотивација нестала је. И ми смо нестали - написала је Марина.

Половина пута прошла је без сусрета. А онда је, једног дана, стигла порука од Улаја:

- Ходање по зиду је најлакша ствар на свету.

- Могла сам да га убијем - признала је Марина. - Наравно да му је било лако – он је ходао пустињом. Ја сам се пела по планинама.

Упркос свему, Марина је у себи и даље носила наду да се нешто може спасити.

Сусрет без душе

До сусрета је дошло 27. јуна 1988. у месту Ерланг Шен, између два храма у кинеској провинцији Шанси. Али није било филмске сцене сусрета на сред стазе, већ хладан дочек.

- Чекао ме је три дана јер је тај пејзаж био савршен за фотографисање. Није било љубави у његовом загрљају – само тело, без топлине. Ускоро сам сазнала да је са њим била трудна његова тадашња преводитељка. У децембру су се венчали у Пекингу.

Марина је била сломљена. Али то није био само крај љубави.

- Плакала сам јер смо завршили монументално уметничко дело – али свако сам. Мој део пута био је епски, дуга борба која је коначно била готова.

Уметност из пепела бола

Марина је годинама ћутала о свему. Стидела се краха, бола, баналности пропасти.

- За последње три године наше везе, скривала сам од пријатеља да више нисмо заједно. Нисам могла да прихватим неуспех. Оставила сам сопствени рад зарад нечег вишег – заједничке уметности. Испоставило се да нисмо успели због најглупљег разлога – неуспеха у свакодневном животу.

Њихов однос, како каже, био је "животна уметност". Приватно је било једнако свето као и јавно.

- Наша сарадња је увек била о жртвовању – све зарад те треће енергије коју смо стварали. А на крају смо пали због нечег малог.

Последњи поглед – вирални тренутак и сузе

Двадесет две године након раскида, Марина седи непомично у оквиру перформанса „Уметник је присутан“ у њујоршком МоМА музеју. На столицу наспрам ње седа Улај. Ћуте. Гледају се. Трепћу. Марина пружа руку.

- То је био тренутак изван времена - рекла је касније. - Осетила сам све – од почетка до краја – у том једном погледу.

BloombergAdria.com

Али то није била љубав – то је био опроштај.

Иако су касније имали и правне спорове, на крају су пре смрти Улаја 2020. године заједно пронашли мир у тишини медитације у Индији.

- Универзум има своје начине. Било је невероватно што смо заједно прославили моју изложбу и испратили прошлост - рекла је тада Марина.

(Стил) https://www.youtube.com/watch?v=5A7l1dsu2kQ