СЕСТРА НЕСТАЛА, РОДИТЕЉИ УМРЛИ: У манастиру сазнала истину

Тридесет година је прошло откако је Марта последњи пут видела своју млађу сестру Луизу. Иако је време прошло, нада је још увек постојала, Марта се годинама надала да ће једног дана сазнати шта се заиста догодило. Родитељи су умрли чекајући да им се кћи врати, а Луиза је готово изгубила наду – све док једног зимског јутра није примила писмо које ју је одвело до тиролског манастира и истине о којој Католичка црква, по својим правилима, не сме говорити.

Нестанак који је разбио породицу

- Марта је била две године старија од мене. Тиха, нежна, увек насмејана, волела је да помаже свима. Говорила је да су људи попут витража у цркви – споља тамни, али кад кроз њих прође светлост, видиш сву лепоту - присећа се Луиза.

Било је пролеће 1995. године у малом селу близу Салзбурга. Тог дана, Марта је отишла на јутарњу мису и више се никада није вратила. Полиција је покренула истрагу, али траг се брзо изгубио. Није било сведока, није било доказа, само празнина и бол.

- Мајка је сваке године на Божић постављала један тањир више. Отац би сваког јутра палио свећу пред њеном сликом и говорио: "Бог зна где је. Само да јој је топло." Умрли су чекајући је. Ја сам остала сама, са питањем које ми је појело живот – где је?

Непознато писмо

Готово три деценије касније, Луиза је једног јутра пронашла писмо у поштанском сандучету. На коверти није било потписа, ни пошиљаоца. Само једна реченица:

- Ако желиш да сазнаш истину о Марти, иди у манастир Светог Бенедикта у Тиролу.

- Свет ми се срушио кад сам прочитала те речи. Нисам спавала целу ноћ. Ујутро сам села на воз за Тирол и кренула, не знајући да ли идем према истини или новој лажи.

Манастир на стени и ћутање часних сестара

Манастир Светог Бенедикта налази се на брду изнад малог села, окружен шумом и тишином. Зидине од сивог камена скривају више од сто година историје и десетине монахиња које су се заветовале на скромност и ћутање.

- Када сам стигла, дочекала ме је монахиња Ана – висока, мирна, с благим гласом. Рекла сам јој да тражим сестру која је нестала пре тридесет година. Погледала ме је и на тренутак као да је пребледела. Одвела ме је у мали кабинет, пун икона и мириса тамјана.

Тамо јој је, каже Луиза, монахиња саопштила реченицу која ју је истовремено дотукла и отворила очи:

- Госпођо Луиза, чак и да је ваша сестра у овом манастиру – ми по закону то не смемо да вам кажемо - рекла је тихо

Луиза није одмах разумела.

- Питала сам је: "Како мислите, не смете да кажете? Па ја сам јој сестра!" А она ми је објаснила да кад неко положи монашке завете, постаје нова особа. За свет, онај стари живот више не постоји. Име, презиме, прошлост – све се брише. Само Бог зна ко су биле пре него што су обукле одору.

Тренутак који је све рекао

У том тренутку, врата су се отворила и у просторију је ушла друга монахиња. Лице јој је било делимично прекривено капуљачом, поглед спуштен.

- Није рекла ни реч, али кад је прошла поред мене, нешто сам осетила. Тај покрет руку, тај ход… То је била Марта.

- Рекла сам тихо, скоро нечујно – "Марта?" – и у том тренутку се укочила. Само на трен. Затим је наставила да хода, као да ме није чула. Нестала је иза дрвених врата. Ана је само спустила поглед и рекла: 

"Молим вас, пођите са мном до капеле."

Закон ћутања и одговор без речи

У капели је било хладно и мирно. На клупи поред олтара стајала је једна свежа ружа.

- Марта је обожавала руже. Знала сам да је то њен знак. Монахиња Ана ми је тада тихо рекла: "Неке душе изаберу ћутање као искупљење. Неке ране не могу да се излече речима. Ако верујете, верујте да Бог зна ваше питање и да ће вам одговор дати на свој начин."

Луиза је из манастира отишла без потврде, али и без сумње.

Годину дана касније, Луиза се сваког пролећа враћа у Тирол. Остави по једну ружу испред капије манастира и остане да седи неко време у тишини.

- Не требају ми речи. Тај поглед, тај тренутак, то је био одговор. Ана ми је рекла: "Чак и ако је у овом манастиру, ми по закону то не можемо да вам кажемо."

Али ја сам видела сузу у њеном оку. И то ми је било довољно.

За Луизу, тај сусрет није донео крај, али јесте мир.

- Знам да је жива. Знам да је пронашла свој пут. И можда је боље што нисам чула потврду – јер неке истине треба чути срцем, не уснама.

Тишина цркве и границе закона

У Аустрији, као и у многим католичким земљама, монахиње које положе завете потпуне посвећености Богу губе право да откривају свој идентитет из прошлог живота. Манастири не смеју одавати информације о чланицама, чак ни члановима породице.

- То је део црквеног права који штити идентитет и слободу одлуке особа које су се посветиле вери - објашњавају теолози.

Али за породице које остану с друге стране зидина – то је рана која никада не зараста.

- Некад мислим да је боље што сам је пронашла баш тако — у тишини. Ако је то био њен пут, не желим да га прекидам - каже Луиза тихо, гледајући према манастиру чија се звона чују у даљини.

- Сестре смо. И иако нас дели завет ћутања, знам да нас повезује оно што црква не може избрисати — крв, љубав и молитва.

Daily mail