"Мамине кости тражим 26 година, УБИЈЕНА и бачена поред пута"

Велика Марина препознала је у Мири будућу певачицу. Због професора који јој се удварао и упорно је обарао на испитима Мира је напустила студије и упловила у певачке воде. Тако је рођена Мира Косовка, звезда осамдесетих и деведесетих година прошлог века. У Блиц Жена подцасту Животна прича Мира је поделила најлепше и најболније тренутке из свог живота – од детињства у родној Ђаковици, преко студентских дана у Београду, уласка у естрадне воде, анегдота са турнеја, дружења са Ланетом Гутовићем, до смрти оца, губитка браће и монстуозног убиства мајке Драгице чије тело још није пронађено.

BloombergAdria.com

"Због брата сам почела да певам и играм"

Расла је, каже, као амазонка уз тројицу браће – Драгана, Мићу и брата близанца Мирослава којег је третирала као своје дете. Волела их је онако како само сестра уме да воли браћу – до сржи, апсолутно и безусловно. Воли их и данас и сећа их се кроз прелепе приче, иако ниједан од њих више није међу.

- Мићо ме је муштрао од малих ногу. Уз њега сам почела да певам и научила да играм. Обожавао је да ме гледа како играм и стално ми је говорио: 'Хоћу да све друге девојке и жене седну чим ти заиграш.' Пуцао је од поноса док ме је гледао како играм. Звали су нас Сандокан и Маријана. Мићо је био велики мангуп и боемчина, ал' није волео Тита. Убила га је УДБА, то сад могу да кажем. А да је Мићо остао жив, све би другачије било, ништа се не би догодило од онога што се десило у каснијим годинама - испричала је Мира у подцасту "Животна прича".

"Кад ми је брат близанац умро оставила сам микрофон"

Иако је сву тројицу браће подједнако волела, највише је била везана за близанца Мирослава. Требало је, каже Мира, да он буде женско а она мушко; Мирослав је био велики емотивац, а она преузимала улогу заштитника и борца.

- Мирослав се оженио млад, тек је напунио 21 годину. Заљубио се у Италијанку Ану; да му је неко рекао да попије Јадранско море да освоји Ану, он би то урадио. Свадба је била и у Италији и у Ђаковици. Ноћ пред венчање плакала сам као да ми неко одваја нешто из душе. Плакала сам и док сам му честитала венчање, и кад ми је рекао 'хвала, близнаку мој', нисам могла да зауставим сузе. Кад је Мирослав умро 2007. године, престала сам да певам. Сломило се нешто у мени и од тад нисам узела микрофон - поделила је Мира део своје животне приче.

Из Ђаковице понела само један камен

Парадоксално, али што је старија, то више сазнаје о оцу Влади који је, као и она, имао веома комплексну животну причу. Његова дивизија спасавала је Тита у Дрвару, али јој он то никада није причао – сазнала је то тек после његове смрти. "Прорекао" јој је да ће бити "његов Ђура путник". И заиста, кад је због студија отишла из Ђаковице, а онда почела да се бави певањем, обишла је скоро читав свет, а скоро две деценије живела у Америци и Аустралији.

Из родне Ђаковице, где је фамилија Петричевић имала куће, воћњаке и винограде покрај реке, понела је само један камен са кристалима.

BloombergAdria.com

- Тата ми је једном приликом из Трепче донео кристал и рекао: 'Кад будем умро, где год будеш живела нека овај камен буде ту'. И ја сам то урадила; иако сам живела 16 година у Аустралији, нисам га понела; остао је у стану у Београду, на истом месту где стоји откако сам га донела у стан. То ми је нешто највредније што имам. Тата је стално говорио да сам ја његов син јединац и што сам старија, то више схватам зашто је морао да буде прек и колико ми је значило његово васпитање.

Кад је почело НАТО бомбардовање тадашње Савезне Републике Југославије, многе њене колеге отишле су преко границе. Мира се, пак, из Америке вратила у Србију. Исте те године остала је без мајке. Пуних 26 година покушава да пронађе њене посмртне остатке и сахрани их како доликује. Стигла је и до Хага.

BloombergAdria.com

- Моја Драгица је остала у Ђаковици да чува куће и имање. Убили су је на кућном прагу, заклана је и бачена поред пута. Био је јун, топло време... У оној агонији молила сам псе да је не једу, јер је војник УЧК шест дана стајао и гледао да неко од комшија не узме њено тело да је сахрани. Драгицу су много волели. Нећу да грешим душу, било је ту и много Албанаца који су били добри људи, али нису смели ни да писну. Најтеже ми је пало кад је дошла УЧК и ставила заставу УЧК на наше куће. Кости моје мајке још нису пронађене и највише ме плаши да је нећу наћи док сам жива, али сам оставила у аманет да буде сахрањена поред мог брата Драгана који је преминуо прошле године - испричала је Мира и додала да јој је одлазак у Аустралију после мајчине смрти спасио живот.

Упркос свему, није престала да воли живот и људе, нити да се радује туђим успесима, и на то је, каже најпоноснија.

(Блиц жена)