СТАРО ПРАВИЛО: Зашто су се РУКЕ ПРАЛЕ У ТИШИНИ на дан славе?

У време када се слава дочекивала не само пуном трпезом, већ и пуним срцем и пажњом, сваки детаљ у кући имао је своје значење. Међу њима и један готово заборављен обичај: прање руку у тишини пре славске вечере. Није то била пука хигијена, већ чин поштовања – према домаћину, госту и светитељу.

Посебно се овај обичај неговао у селима Шумадије, Поморавља и око Старог Влаха, где су старији људи говорили:
"Руке се перу тихо, да вода не однесе лепу реч."

BloombergAdria.com

Вода као сведок

Прање руку пред трпезом имало је у себи симболично прочишћење. Није се само испирала прашина с пута – испирале су се и бриге, лоше мисли, и све што не треба уносити за сто где је свећа упаљена за светитеља.

У многим кућама, вода се износила у лавор, постављала се на клупу испред куће или крај огњишта, и гости би прилазили редом. Домаћин би држао бокал, а вода би текла док гост пере руке – без смеха, без разговора.

У неким крајевима се говорило:
"Ако гост пере руке па се смеје – руке ће му заборавити гостопримство."

Не говоре ни домаћин ни гост

Током прања руку ни домаћин не изговара реч, већ само климне главом у знак добродошлице. Нема потребе за причом – чин говори више од речи.

Након прања, руке се бришу у пешкир који је спреман само за ту прилику – често извезен или дарован за славу. Пешкир се не дели. Сваком госту припада посебан, или се пешкир пресавија тако да свако добије "своју страну".

BloombergAdria.com

Улога воде у славском дану

У веровању наших предака, вода је живи елемент који "памти". Ако се користи у хаосу, виком или немиру, „може да понесе мир из куће“. Зато се на дан славе, и у данима пред празник, вода у кући користи пажљиво:

– не износи се из куће после заласка сунца
– не пресипа се преко прага
– не користи се за заливање или прање ствари које нису део трпезе или иконе

Чак се и вода у којој се меси славски колач узима са молитвом, и понекад се у њу ставља зрно соли или босиљак.

Када се обичај изгубио?

Нестао је када су руке почеле да се перу „успут“, по навици, без значења. Када су трпезе постале веће од разговора, а свеће слабије од расвете.

Данас се ретко где овај обичај поштује – али они који га памте, рећи ће ти:

"Никад се не деси да гост који опере руке у тишини не остане у лепом сећању."

Јер славска трпеза није само храна. То је место где се огледа какви смо према онима који дођу у миру.

И можда се баш зато некада знало:
"Ко ћути док пере руке пред славом – дошао је из поштовања, не из потребе."

(Лепоте Србије)