Зашто не ваља да се у једној кући славе ДВА СВЕЦА?

У многим крајевима Србије, још увек се може чути упозорење:

"Два свеца под истим кровом – неслога у роду."

Ова изрека није само прича о празницима, већ дубоко укорењено народно веровање да слава, као духовни стуб куће, не трпи дељење, надметање ни расцеп у породици.

У традиционалној српској породици, слава се наслеђивала по мушкој линији, и сви синови, ма колико их било, славили су истог светитеља као отац. Иако би се касније раздвајали у домаћинства, име светитеља остајало је исто, као знак порекла, корена и благослова.

BloombergAdria.com

Али када би се догодило да два брата, или отац и син, у истој кући славе различите славе, сматрало се да ту нешто "не иде како треба". Веровало се да таква кућа нема унутрашњи ред, да „светитељи не воле да се деле простор“ и да због тога може доћи до тихе свађе, неразумевања, па и раскола у породици.

У неким селима, домаћини су говорили:

"Ако су два свеца под једним кровом, неко мора да иде – или светац, или син."

Наравно, то не значи да неко мора физички да оде, већ да се мора духовно договорити ко ће чувати који стуб, јер кућа не трпи два темеља.

Посебно се то односило на куће у којима су зет и снаја донели своју славу, а стара није укинута. У таквим случајевима, договарало се да се једна слава прославља у кући, а друга тихо, „на свом месту“. Јер није ствар у весељу – већ у духовном миру дома.

BloombergAdria.com

Чак и данас, када су породичне структуре другачије, ово веровање живи као подсетник на то да је слава више од обичаја. Она је духовна кућна вертикала, и ако се дуплира без договора – долази до тихе борбе за место које припада једном.

Зато се и данас, када неко планира да "уведе нову славу", често прво оде код свештеника – да пита, а не да ломи преко колена. Јер стари би рекли:

"Ако не знаш чији си – ни један светац ти неће чувати кућу."

(Лепоте Србије)