Извор:Фото: Инстаграм принтскрин/uppdraggranskning
4 ГОДИНЕ МРТАВ У СТАНУ Споменик за најусамљенијег човека
29.11.2025.
21:46
У МАЛОМ стану у срцу Стокхолма, 2019. године, пронађен је Бранислав Тешановић (78), Србин који је пре више од пола века напустио домовину у потрази за бољим животом. Када су полицајци коначно ушли у његов стан, схватили су да је Бранислав био мртав тачно три године, осам месеци и осам дана.
Медији су га назвали - најусамљенијим човеком у Шведској. Сахрањен је тихо, без породице, без пријатеља, без иједне душе која би за њим заплакала.
- Најстрашније што може да се деси човеку јесте да остане сам. И да тако, сам, и умре... И онда се питаш - где си био, шта си радио цео живот, кад никог нема поред тебе - каже нам са уздахом Драган, који први пут за српске медије прича о случају који је својевремено узнемирио целу Шведску.
Непримећена смрт
Бранислав Тешановић у Шведску је стигао шездесетих година прошлог века и ту дуго радио као металостругар. Био је део заједнице из бивше Југославије, играо је шах, био је у српском фудбалском тиму, али је некако изгубио контакт и с полусестром и са свим људима с којима се виђао у Стокхолму. Његове комшије кажу да је био увек пристојно обучен, љубазан, фин старији човек, често са шеширом на глави и у оделу.
Када је полиција ушла у његов стан, тамо је и даље горело светло. Радио је свирао. Све је било онако како је оставио - као да ће се сваког часа вратити.
Шведски аутоматизовани систем плаћања рачуна одржавао је привид да је Бранислав жив. Рачуни су се плаћали сами, дугова није било. И тако је тело усамљеног човека остало неоткривено скоро четири године. Његов случај потресао је читаву земљу и отворио болно питање: шта се то десило с нашим светом? Зашто смо све удаљенији једни од других?
- Када сам чуо за Тешановића, 2022. године, било ми је мука. Као да сам га познавао. Као да сам видео себе од пре много година.
Драган зна шта значи усамљеност. Осетио ју је до костију кад је 1996. напустио Србију и отишао у Грчку да ради.
- Био сам сам, гладан, без пара, нисам знао језик. Као да си на пустом острву. Осећао сам се као да не постојим. И зато сам, кад сам чуо за њега, осетио дужност да нешто урадим. Није имао никога. Никог да му запали свећу. То ме заболело.