СОЈА ЈОВАНОВИЋ Немогуће не постоји, оправдања нема

Соја Јовановић била је једна од најзначајнијих личности југословенског и српског позоришта, пионирка режије и прва професионална позоришна редитељка у Југославији.

Њене прве филмове критика је пропратила речима: "режирао Соја Јовановић". И познаници су често заборављали да је жена, па јој је тако портир приликом посете предузећу у ком јој је радила пријатељица, рекао да је незгодно да сада узнемирава другарице јер славе Дан жена.

- Заборавио је да сам и ја другарица - касније је прокоментарисала.

Рођена је 1922. године у угледној породици у Београду, где је провела највећи део свог живота и остварила најважније делове своје уметничке каријере. Отац Павле био је хемичар, мајка Славка филозоф, деда Милан дворски фотограф, а његов брат чувени сликар Паја Јовановић. Соја је са оцем често одлазила у лабораторију. За њу, хемија је била чаролија, па ју је рат затекао као бруцошкињу технологије. Од епрувета је, ипак, одустала, па је уписала глуму на Драмском одсеку Музичке академије.

BloombergAdria.com

Још током младости показивала је снажно интересовање за књижевност, уметност и позориште. Након Другог светског рата започела је професионални пут у времену када је позоришна сцена била у интензивном развоју, али и готово искључиво мушка професија. Упркос предрасудама и ограничењима тог времена, Соја Јовановић се брзо истакла талентом, радном дисциплином и јасном редитељском визијом.

Највећи део своје каријере везала је за Југословенско драмско позориште у Београду, где је режирала бројне представе које су обележиле репертоар и подигле уметничке стандарде тог театра. Режирала је дела домаћих и светских аутора, од класика до савремених комада, са посебном пажњом према глумачкој игри, ритму представе и јасноћи сценског израза. Била је позната по томе што је умела да из глумаца извуче снажне, уверљиве и емоционално богате интерпретације.

Поред позоришта, Соја Јовановић је остварила запажен допринос и на филму. Најпознатија је по режији првог југословенског дугометражног филма „Поп Ћира и поп Спира“ из 1957. године, који се сматра једним од класика југословенске кинематографије. Тиме је потврдила своју свестраност и способност да се изрази и ван позоришне сцене.

Током живота добијала је бројна признања и награде за свој рад, а њен значај превазилази појединачна остварења. Соја Јовановић остала је упамћена као жена која је отворила врата многим будућим генерацијама редитељки, доказавши да уметнички ауторитет и креативна снага не зависе од пола, већ од знања, храбрости и посвећености.

Између осталог, припала јој је Златна арена у Пули (1975.), Специјална диплома Кинотеке за изузетан допринос развоју филмске уметности, награда Бојан Ступица и многе друге.

BloombergAdria.com

Хумор је био њено оружје и у животу. Док је примала награду Бојан Ступица за режију представе "Кабаре", лопови су ушли у њен стан и однели 27.000 марака. Била је 1994. година, новац јој је био потребан за лечење, али успела је Соја и ову ситуацију да окрене на шалу.

- Тешим се чињеницом да сам у бољој позицији од штедиша „Дафимент банке” и „Југоскандика” јер они се бесконачно надају да ће свој новац добити назад, а ја тим проблемом нисам оптерећена - рекла је Соја.

Заслужна је за процват Београдског драмског позоришта од 1951. Њене главне позоришне режије су: Лабиш Флорентински шешир, Брехт Добри човек из Сечуана, Ануј Бал лопова, Фриш Андора, Милер Приповест о два понедељка и Мир-Јам 'Рањени орао. Режирала је и први југословенски дугометражни филм у боји Поп Ћира и поп Спира, Дилижанса снова, Пут око света, Др, Сумњиво лице. Орлови рано лете, Обичан човек.

Током каријере која је трајала пола века поставила је укупно 50 представа, као и 23 играна филма и серија.

Соја Јовановић је преминула у Београду 22. априла 2002. године, а 2014. године град поставља спомен-плочу највећој српској режисерки на углу Његошеве и улице Максима Горког.

Децу није имала, али је иза себе оставила више него што стаје у просечан животни век. "Немогуће не постоји, оправдања нема" била је њена крилатица до самог краја, па јој није било лако да прихвати време у ком царују изговори и невешта објашњења.

- Ако човек тражи, без обзира на то где, мора нешто наћи, само ако је упоран и знатижељан. Цео живот је такав, као онај таван из мог детињства - поручила је жена натприродне снаге.

Њена биографија и живот сведоче о истрајности, љубави према уметности и дубокој верности позоришту, које је за њу било не само професија, већ и животни позив.

BloombergAdria.com