ЖИВОТ У ТРАМПОВОМ ПРИТВОРУ: Српског камионџију затворио ICE

Овај возач камиона пореклом из Србије, постао је један у низу људи, које је служба ICE привела у оквиру примене ригорозне антиимиграционе политике председничке администрације Доналда Трампа.

У притвору је провео око три недеље, пуштен је уз кауцију и обавезу да носи наногвицу, а за Би-Би-Си на српском каже да је добио дозволу да поново ради и да му је следеће рочиште заказано за март 2027.

Истиче да је у Америку ушао легално са визом пре три године, да је потом 2023. затражио азил и да чека решење тог захтева.

- Смирио сам се сада. Кад те приведу, најгоре је што не знаш шта се дешава, где те воде, колико ћеш да будеш затворен, хоће ли те послати кући - каже Милан док чека на утовар робе у Филаделфији, граду у савезној држави Пенсилванији.

Више од 65.000 људи је у притворским центрима ИЦЕ службе, према подацима TRAC истраживачког центра универзитета Сиркјуз из средине новембра.

Би-Би-Си се обратио ICE служби и америчком Министарству за националну безбедност тражећи тачан број података о броју притворених и њиховим држављанствима.

ИЦЕ служба је по америчким прописима имала легалну основу да приведе недржављане који су у процесу за азил, што је чест случај претходних месеци откако је администрација пооштрила миграциону политику, каже Мирољуб Ђукић, имиграциони адвокат из Чикага.

- Имали су законско право да га приведу, јер постоји разлика између легалног присуства и легалног статуса. Он нема легалан статус јер му захтев за азил још није решен, али има легално присуство и на основу тога поседује радну дозволу - говори адвокат.

Ниједна претходна председничка администрација није овако ригорозно примењивала закон, додаје.

"Раздвајају мушкарце на једну, жене на другу страну"

Пунктови патрола граничне полиције нису ретка појава у државама на југу САД, а Милан их је до тренутка привођења пролазио без потешкоћа.

Али тог кобног дана, видео је знакове поред пута И-69.

- Био сам на вези са колегама, видим дугачка колона, споро се креће и видим да овде нешто није у реду јер то иначе иде доста брже - прича Милан.

До тада су га пуштали када им је говорио да није држављанин, али да има важећу радну дозволу.

- Овај пут се полицајцу променио израз лица када са му рекао за моје документе и статус и само ме је послао да паркирам камион са стране - додаје.

У тим моментима и даље га је држао оптимизам, јер је веровао да ће га пустити после провере, каже.

Али нада је почела да се гаси када су га увели у просторију где је најпре дао отиске прстију, а онда се видео десетине људи који чекају даље кораке.

- Видео сам жену са две ћерке, њих су оставили у колима, мајку привели... Тражила је само да се поздрави са ћеркама, доводе их полицајци унутра, плачу сви. Приметио сам и брачни пар са ћерком, чини ми се седам, осам година да има. Раздвојили су их, мушкарци у једну просторију, жена и дете у другу - описује Милан.

Пре него што су му одузели телефон, успео је да се кратко јави власнику фирме из Чикага за коју ради, објасни шта се десило и да му тражи да ангажује адвоката.

Спавали као сардине

Неколико сати пошто је приведен, Милан је комбијем са још 11 људи, пребачен у објекат граничне полиције у граду Мекален на југоистоку Тексаса.

Нису им полицајци рекли где иду, али истиче да је препознао пут којим је много пута до тада возио властити камион.

- Био је то објекат са четири собе 10 са 10 метара, крцате су биле, по 50 људи у свакој. Нема прозора, некаква вентилација на плафону, а у средини стражар на постољу и надзире све четири собе - описује Милан са мешавином љутње и неверице и гласу.

Откако је кренула строжија примена антиимиграционе политике у САД, Министарство унутрашње безбедности (ДХС) нашло се на мети оптужби за лоше хигијенске и здравствене услове у притворским центрима.

ББЦ на српском је писао ICE служби и Пограничној полицији, али до тренутка објаве текста није добио одговоре какви су хигијенски стандарди у њиховим објектима.

- Имали смо два тоалета и један умиваоник у соби, али спавали на струњачама, као сардине. Давали су нам три оброка дневно - сендвич, евентуално јабука и неки кекс или чипс. Нико ти ништа не говори, изведу нас напоље једном дневно, да очисте собу - присећа са Милан.

После два дана у Мекалену, са још неколицином притвореника, пребачен је у 82 километра источно, у ICE објекат у Порт Изабелу на самој обали Мексичког залива.

То је сазнао тек када је дошао тамо.

Униформе, таблети и бар-кодови

Служба ICE у Тексасу има најмање 11 центара где притвара људе за које тврди да немају регулисан статус у Сједињеним Државама, према подацима са сајта ДХС.

ICE  је надлежан за управљање тим центрима, али често склапа уговоре са приватним компанијама које преузимају тај задатак.

- Није то изгледало као класичан затвор, више је деловало као касарна - четири велике собе, у средини надзорна просторија са камерама и стражаром У соби је било по 75 људи, кревети на спрат, ту су тоалет и туш, ту се и једе - каже Милан.

Са осмехом се присећа како је, као у америчким филмовима, добио затворску гардеробу.

- Узели су све моје, дали ми три мајице, троје гаћа, две блузе и двоје панталоне, плаве боје - описује.

Притворенички јеловник описује као незачињен и безукусан, уз 'лажне' - вегетаријанске - хамбургере, „помфрит стар седам дана“ и кесице кечапа и сенфа.

Технолошки напредак, међутим, није мимоишао затворе, па су тако добили наруквице и картице са бар кодовима, које су стражари очитавали када су делили храну и пребројавали присутне.

Хигијенски услови, ипак, не напредују тако брзо као технологија.

- У соби смо имали четири туша и умиваоника, као и пет ве-це шоља. Сами смо се организовали, па су три шоље биле за велику, а две за малу нужду - додаје.

Већину притвореника у том објекту чинили су људи из Јужне Америке, а било је и људи из Судана, Авганистана.

Са Балкана нико осим Милана.

- Поделили су нас у четири сектора - Алфа, Бета, Чарли и Делта. Ја сам био у сектору Делта, углавном су били радници и нико од нас није правио проблеме - каже.

Време су продовили играјући шах, домине и монопол, а повремено су им доносили Сони плејстејшн конзолу.

У двориште су извођени скоро сваког дана, на по пола сата или 45 минута.

„Имали смо таблете и зидне телефоне за комуникацију са спољашњим светом. На таблету си у њиховој онлајн продавници могао да наручиш грицкалице, слаткише и нудле. И тад сам схватио да и на овај начин зарађују на теби - истиче он

Борба за кауцију

Врло брзо пошто је приведен, компанија за коју је Милан радио пронашла му је адвоката и почела је правна битка за излазак на слободу.

Тактика његово браниоца била је да се тражи ослобађање уз кауцију.

- Током једног од првих разговора, газда фирме ми је рекао да ће бити премија ако изађем за две недеље. 

Тако је и било.

Морао је да прође два саслушања, пошто је судија тражио да жена која му је била гарант, достави суду додатне документе о властитим пореским обавезама.

- Било ми је тешко када су ме после првог саслушања вратили у притворни центар и рекли да је за две недеље ново саслушање - а ја са већ "наместио" главу да излазим - признаје Милан.

На другом саслушању, судија је прихватио да га пусти уз кауцију од 15.000 долара.

Али спорост бирократије није одлика само неких земаља у Европи, показало се одмах по одлуци судије.

- Чекали смо 24 сата да ICE одобри, па смо, рецимо, у петак платили, онда се чекао цео викенд да прође уплата. У понедељак поподне добили су зелено светло да ме пусте, али пошто је било касно, пустили ме следећег јутра - сумира возач камиона из Србије.

Букагије, пица и свештеник

После готово месец дана у притвору, куцнуо је час да Милан изађе на слободу.

Али тај чин није прошао без филмског детаља.

- Ставили нам "букагије" на ноге - питао сам чувара: "Зашто нас тако тако изводите на слободу, па нисмо никога убили". Одговор је био да је то по протоколу, због наше безбедности - каже он.

Коначно, као слободан човек изашао је после 45 минута вожње комбијем - на аутобуској станици у граду Браунсвилу, још једном месту близу границе са Мексиком.

- На станици су нас дочекали волонтери, да нам напуне телефоне, помогну да се организујемо око летова. Чак је био и један свештеник који нам је донео пицу - говори Милан.

Чекајући да напуни телефон и поједе нешто, упознао је момка из афричке земље Нигера, такође возача камиона који је завршио у притвору.

Он је дошао пре 10 година у САД и затражио азил.

- Заједно смо отишли за Далас, а оданде он за Северну Каролину, ја за Илиној.

Током притвора, Милан каже да му је најтеже пало „када је размишљао о породици“ која је у Србији.

- Знам да сам им потребан, често се чујемо и сада тога више нема и овај моменат ми је био прилично тежак. А онда ме пресече друга мисао - нећу да лежим без правог повода у затвору. Ма, пошаљите ме кући....

Шта каже конзулат Србије?

Почетком октобра, током акције против илегалних имиграната у САД, у рацијама на путевима широм САД ухапшено је 37 возача камиона који су држављани Србије.

Већина њих ухапшена је на путевима у Небраски, Индијани, Илиноју, Тексасу и Мичигену.

Према проценама конзулата Србија у Чикагу, у савезним државама Илиној, Индијана и Мичиген живи „између 200 и 300 хиљада хиљада људи српског порекла“, каже конзул Марко Николић за ББЦ на српском.

- До краја октобра, конзулату у Чикагу обратило се 10 српских држављана. Двоје су депортовани, четворо чекају на депортацију, а троје су у кривичном поступку - објашњава он.

Конзулат је у сталној комуникацији са регионалним канцеларијама ICE службе и распитује се о условима и стању притворених.

Међутим, у складу са међународним конвенцијама, нема право утицаја на ток и одлуке америчких органа.

- Тренутна ситуација није пријатна за српску заједницу у Чикагу и околини, поготово за младе, породичне људе који су у Америку дошли трбухом за крухом - истиче Николић.

Конзулат у Чикагу покрива 28 савезних држава - од Средњег запада, до Пацифика.

Наногвица и повратак у камион

Следећи излазак пред судију Милану је заказан за - 24. март 2027.

По повратку у Чикаго, морао је да се јави у локалну канцеларију ICE службе, где му је стављена наногвица (уређај за праћење на чланку ноге) и речено му је да може опет да вози камион, али само у три савезне државе - Илиноју, Индијани и Висконсину.

- Прилично љутито сам питао службеницу ИЦЕ-а како да радим и плаћам стан и шаљем новац породици ако ме ограничавају где могу да возим. Тек када сам донео уговор из фирме и пропратно писмо, написали су у мом досијеу да смем да возим у свим државама - прича он.

Док завршавамо разговор, у позадини се чују мотори камиона и пиштање аларма који упозоравају возаче на препреке приликом паркирања.

Роба је спремна - Милан може да крене у нову туру вожње.

Али не без дозе стрепње.

- Откако сам опет почео да возим, нико ме није ни заустављао, а надам си ни да неће. Ипак, ништа не може да ме изненади - закључује.

*Име саговорника је промењено на његов захтев.

Би-Би-Си на српском