ЛИФТОМ НА ПОСАО И У ШКОЛУ: Ово је "град са једним кровом"

Некад је једини пут до малог града Витијера на југозападу Аљаске био бродом или возом када су временски услови дозвољавали. Али, када је железнички тунел из Другог светског рата реконструисан, становници и посетиоци су до тог необичног места на северу могли да стигну и аутомобилом.

Посетиоцима клаустрофобична, становницима ослобађајућа вожња тунелом свакако је олакшала живот у Витијеру. Они који желе да путују туда морају добро да испланирају време, јер се смер проласка наизменично мења сваких сат времена, а ко пожели да се врати у град након 22:30, неће имати среће. Људи који спавају у аутомобилима недалеко од тунела јер су пропустили последњи пролаз су уобичајен призор.

Када је избила пандемија, становници су се нашли у још већој изолацији јер су у град смели да уђу само они, њихови најближи и запослени у компанијама које тамо послују. Тај необични град од остатка света одвајају и немилосрдне падавине. Годишњи просек снега је позамашних 6,7 метара. Али, када напада снег, станари не морају да напуштају зграду у којој живе. Због свега тога не чуди што многи становници имају и мајице с натписом „заробљеник Витијера“, пише Пун куфер.

У бетонској згради из доба хладног рата смештени су станови, болница, градска управа и школа. Begich Towers Incorporated са 14 спратова и 196 станова, у овим крајевима познат једноставно као БТИ, у снежном крају Витијера чини се попут фатаморгане. Изграђен да преживи гранатирање, БТИ сваке године поднесе шест месеци кише, након чега следи шест месеци снега и ветра који дивља брзином од 130 километара на сат.

Лифтом на посао и у школу

Изнутра БТИ делује попут било којег масивног стамбеног комплекса у великом граду. Али ако изађете напоље да се прошетате, нећете наћи пуно места на која можете отићи.

Путовање на посао у време шпица у Витијеру значи заустављање лифтом на сваком спрату. Али чак и када је хладно, запослени могу на посао у сандалама. Пре доласка на радно место родитељи се спусте у подрум како би кроз пролаз налик бункеру одвели децу у школу. У комплексу ћете наћи и продавнице, ресторане, пошту, књижару, па чак и цркву.

Прича се да неки људи недељама, месецима, а можда чак и годинама нису крочили изван БТИ-ја.

„Град са једним кровом“

Становници зграде, односно града су попут једне велике, једнако дисфункционалне породице у којој сви знају готово све о свима.

Неки су људи дошли у тај изоловани крај како би почели испочетка и зарадили. Ако нису хтели да их неко нађе, у БТИ-ју су се лако могли сакрити од остатка света.

– Била сам престрављена кад сам први пут изашла из тунела. Град ми је изгледао као из хорора – рекла је Бренда Толман за Си Ен Ен о Витијеру, који се назива и „град с једним кровом“, у којем живи око 200 људи.

Колико год то споља може бити необично, становници Витијера помирили су се с тиме да природа обликује њихов живот. А за срећу у том необичном граду итекако је битно да становници буду добри сами са собом јер им иначе живот може постати врло непријатан.