ПРЕ 34 ГОДИНЕ: На Светог Николу '91 основана Српска Крајина

Република Српска Крајина (скраћено РСК, или Српска Крајина или само Крајина), била је међународно непризната држава српског народа на подручју данашње Хрватске.

Српска Крајина се већим јелом своје територије простирала на подручју некадашње Војне крајине, и то на подручју следећих округа: Хрватска војна крајина, Славонска војна крајина и Дунавска војна крајина.

Српска Крајина је настала као одговор на поступке хрватских власти, које су водиле политику сецесије од Југославије, као и тежња Срба у Хрватској да остану у Југославији.

Српска Крајина је постојала између 1991. и 1995. године и основана је на територији Републике Хрватске у саставу Социјалистичке Федеративне Републике Југославије. Главни град је био Книн са 12.331 становника.

Осим Книна, већи градови су били Вуковар (44.639 становника) и Петриња (18.706 становника). Српска Крајина је 1991. године имала 470.000, а 1993. године 435.000 становника. Простирала се на површини од 17.040 км².

BloombergAdria.com

Већину територије је Српска Крајина изгубила током хрватских војних операција Бљесак и Олуја 1995. године. Остатак Српске Крајине у источној Славонији, Барањи и Западном Срему, према Ердутском споразуму кроз прелазну управу Организације уједињених нација, интегрисан је у састав Републике Хрватске јануара 1998. године.

Српска Крајина се граничила са Републиком Хрватском, Мађарском, Савезном Републиком Југославијом, Републиком Босном и Херцеговином и Републиком Српском.

BloombergAdria.com

Географија

Српска Крајина се састојала од три ексклаве:

САО Крајина (Банија, Кордун, Лика и Северна Далмација). У њеном саставу су биле општине Бенковац, Војнић, Вргинмост, Глина, Грачац, Двор, Дрниш, Доњи Лапац, Книн, Кореница, Костајница, Крњак, Обровац, Петриња, Плашки, Слуњ, Српска општина Задар и Цапраг. 

САО Западна Славонија. У њеном саставу су се налазиле општине: Грубишно Поље, Дарувар, Окучани и Подравска Слатина. Већина Западне Славоније се налазила под контролом Хрватске војске од краја децембра 1991. године и у саставу Српске Крајине је била само формално.

СО Источна Славонија, Барања и Западни Срем. У њеном саставу су се налазиле општине: Бели Манастир, Вуковар, Даљ, Мирковци и Тења

Према Уставу Српске Крајине, главна територијална јединица била је општина, која је, по правилу, обухватала главно насеље, њен центар и околна насеља. У саставу Српске Крајине било је укупно 28 општина.

Српска Крајина је обухватала шест историјско-географских области. Конкретно, корпуси Српске војске Крајине су били распоређени по овим областима, а по том принципу је вршена и процена броја становништва.

BloombergAdria.com

• Лика — површина 4.808 км². Границе Лике су са севера град Плашки, са истока река Уна, са југа река Зрмања и са запада линија Медак—Теслинград. Фактички, Лика се налазила између планина Велебит, Пљешевица и Мала Капела. У овој области се налазе и Плитвичка језера. Област је територијално била организована у општине Кореница, Доњи Лапац, Грачац и Плашки.
• Кордун — површина 2.306 км². Границе Кордуна су са сјевера река Купа, са истока река Глина, граница са Босном и Херцеговином, са југа планине Пљешевица и Мала Капела и са запада реке Мрежница и Корана. Област је територијално била организована у општине Слуњ, Крњак, Вргинмост и Војнић. У економском плану у области се налазио и град Топуско.
• Банија — површина 3.456 км². Тачне границе области нису биле одређене. Област је територијално била организована у општине Глина, Петриња, Костајница, Двор на Уни и део општине Сисак.
• Западна Славонија — површина 5.062 км², али под контролом Српске Крајине било само 558 км², јер је Хрватска војска у јесен 1991. спровела низ офанзива и преузела контролу над већином области. Границе западне Славоније су са севера река Драва, са истока околина општина Доњи Михољац и Ораховица, са југа река Сава и за запада река Илок.
  Област је територијално била организована у општине Окучани, Пакрац, Дарувар, Грубишно Поље, Подравска Слатина, дио општина Вировитица, Ораховица и Славонска Пожега. Међутим, у стварности је Српска Крајина имала контролу само над Окучанима и делом Пакраца.
• Источна Славонија, Барања и западни Срем — површина 2.511 км². Границе ове области су на северу граница са Мађарском, на истоку граница са Југославијом, на југу граница иде рекама Дунавом и Савом и на западу линијом Осијек—Винковци, који су се налазили под хрватском контролом. Област је територијално била организована у општине Бели Манастир, Вуковар, Даљ, Мирковци, и Тења, као и дијелови општина Осијек, Винковци и Жупања.

Историја

Војна крајина

Срби су на територији будуће Српске Крајине живели још од средњег века, пре почетка инвазије Османског царства на Балканско полуострво. На пример, прво помињање Срба у Срему, Славонији и Далмацији датира још од 7. века. Срби су тада већином били насељени у областима јужне Далмације, где су основали неколико својих кнежевина. Први српски манастир на територији Краљевине Далмације и Хрватске био је манастир Крупа, ког су према предању 1317. године основали монаси из манастира Крупе на Врбасу, а манастир су помагали српски краљеви Стефан Милутин, Стефан Дечански и Стефан Душан. Отприлике у исто време, основан је и манастир Крка, чији је ктитор била принцеза Јелена Немањић Шубић, сестра краља Стефана Душана и супруга велможе Младена III Шубића.

BloombergAdria.com

Након што су Османлије освојиле Србију и Босну, број Срба у Крајини се знатно повећава, а многи Хрвати напуштају ове просторе и селе се у градове на јадранској обали или у унутрашњост Хрватске и Угарске. Након што су Османлије први пут заузеле град Јајце, 18.000 српских породица преселило се у Личку и Крбавску жупанију. Угарски краљ Матија Корвин их је ослободио плаћања пореза и гарантовао им слободу вероисповести, али су Срби били дужни да штите границу од османских упада. Касније, српске избеглице у другим деловима Крајине добијају од Хабзбуршке монархије статус граничне милиције, која је у замену за земљиште доживотно бранила границу са Османским царством.

Према неким истраживачима, за Хабзбурге је Војна крајина била својеврсни резервоар војних обвезника. Сваки седми грађанин Крајине је био граничар, док је у осталим деловима царства однос војника и цивила био 1:64.Током свог постојања, Војна крајина је претрпела бројне реформе и трансформације. Крајем 19. века Војна крајина је укинута, а њене области су 1882. године стављене под управу Краљевине Хрватске и Славоније у оквиру Земаља круне Светог Стефана (Угарске).

BloombergAdria.com

1881—1918.

Након укидања војне организације појачале су се политичке активности Срба. Настало је неколико странака, од којих су неке сарађивале са хрватским странкама. Међутим, велики број хрватских политичара, као што је Анте Старчевић и Јосип Франк, сматрало је Србе страним елементом и заговарало србофобију. Док су Срби имали подршку бана Кароља Куен-Хедерварија, кога је поставила Будимпешта, неки хрватски политичари су тражили подршку у владајућим круговима у Бечу. Након распада Аустроугарске готово све њене јужнословенске земље добровољно постају део Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца. Међутим, држава је била централизована и убрзо је престала да задовољава расположење хрватских маса које желе суштинску аутономију или независност. Ово је компликовало односе Хрвата и Срба и изазвало низ политичких криза.

Према попису становништва из 1910. године, православних Срба на територији хрватско-славонског подручја бивше Војне крајине, било је 649.453. Једанаест година касније, 1921. године, на територије савремене Хрватске и Срема (у данашње време у саставу Србије) живело је 764.901 Срба, од којих 658.769 на територији хрватско-славонског подручја бивше Војне крајине и 106.132 у Далмацији.

Други светски рат

Након што су Нацистичка Немачка и његови савезници окупирали Краљевину Југославију, створена је Независна Држава Хрватска, на челу са усташама. Они су се придржавали великохрватске идеологије и одликовали су се крајњом србофобијом, што је резултирало геноцидом над Србима. Усташе су успоставиле и мрежу концентрационих логора. Тачан број жртава геноцида није познат, бројке се крећу од 197.000 људи, према хрватским изворима, до 800.000 људи, према српским изворима. Значајан број жртава је страдао у хрватским концентрационим логорима.

BloombergAdria.com

Око 240.000 Срба је присилно прекрштено у римокатоличанство, а око 400.000 Срба је протерано у Подручје Војног заповедника у Србији Све ове акције су измениле етничку структуру територије савремене Хрватске, Босне и Херцеговине и Србије и имале су крајње негативан утицај на однос Срба и Хрвата.

На окупираном подручју Југославије развио се Народноослободилачки покрет. Зачет у Далмацији, убрзо се проширио на целу Југославију. Борбу против хрватских војних формација и јединица Вермахта водили су партизани под руководством Јосипа Броза Тита. Политика четничког покрета на челу са Драгољубом Михаиловићем варирала је од борбе са немачким јединицама до сарадње са њима у различитим временским периодима. Срби са територије бивше Војне крајине дали су значајан допринос борби против хрватских и немачких јединица. Године 1943. њихов број у редовима четника је био 7.000, а у редовима партизана 28.800 Срба са подручја бивше Војне крајине. Године 1945. у четницима је било 4.000, а у партизанима 63.710 војника. Након ослобађања целокупне територије Југославије, Срби су заједно са Хрватима у Хрватској добили статус државотворног народа.

BloombergAdria.com

Хрватско пролеће

Крајем шездесетих година 20. века међу хрватским комунистима се јавља нова идеја, чија је суштина била промена положаја република у саставу Југославије.

У Хрватској је настао реформистички покрет, познат као „Хрватско прољеће” или „Маспок” (од „Масовни покрет”). Према изјавама идеолога покрета, за циљ је имао повећање права Хрвата у Југославији, као и демократске и економске реформе. Сlедбеници покрета су протестовали против смањења буџета и политичких права у Хрватској, због економски неразвијених региона, као што је Косово. Међутим, нису обраћали пажњу на критике, које су указивале на равноправност република.

У истом периоду примећени су први сукоби у Крајини на националној основи послије 1945. године - између Срба и Хрвата. Југословенски медији објавили су информацију, према којој су у Хрватској састављени спискови Срба и Хрвата, који су остали лојални Југославији. Било је жалби на случајеве дискриминације Срба.

Руководство Југославије и Савеза комуниста видело је покрет као оживљење хрватског национализма и затражило је од милиције да сузбије демонстрације. Тито је са дужности сменио најнелојалније присталице, као што су Савка Дабчевић-Кучар, Мико Трипало и Драгутин Харамија, а такође је спровео чисту у Савезу комуниста Хрватске и месној администрацији. Многе вође покрета су касније на страначким састанцима изразиле кајање.

BloombergAdria.com

Многи студентски активисти су ухапшени, а неки су чак и осуђени на затворску казну. Међу ухапшенима тих година су били будући председници Хрватске, Фрањо Туђман и Стјепан Месић, као и новинар-дисидент Бруно Бушић.

Пораст национализма у Југославији

На Косову су 1981. године избили нереди, узроковани демонстрацијама Албанаца, који су захтевали трансформацију САП Косово из аутономне покрајине у републику или независну државу. Руководство СР Словеније и СР Хрватске тежило је ка децентрализацији и демократским реформама, заправо и они су хтели независност од СФРЈ. Насупрот, федерална власт у Београду се залагала за додатну централизацију.

Албанци су током демонстрација и нереда имали велику помоћ и логистику од званичне Тиране, односно диктатора Енвера Хоџе, који је према Србији имао непријатељски став и желeо је наставак Призренске Лиге. Демонстрације су угушене ангажовањем тенковских јединица ЈНА одлуком Бранка Мамуле, тадашњег начелника Генералштаба ЈНА. Било је ово највеће искушење за Југославију током њеног постојања.

У марту 1989. године криза у Југославији се погоршала након усвајања амандмана на Устав Србије, којим је Влади дато овлашћење да Косову и Војводини ограничи аутономију. Ове аутономне покрајине су имале чланове у Председништву СФРЈ. Тако је Србија, за време Слободана Милошевића, добила три гласа у Председништву. Додајући глас Црне Горе на ова три гласа, Србија је могла да одреди исход гласања. То је изазвало негодовање других федералних република, које су захтевале реформу федерације.

Крајем јуна 1989. код Приштине на Косову Пољу је обelежено 600 година Косовске битке, где су највиши представници СР Србије одржали ватрене говоре, посебно Слободан Милошевић, што је у другим југославенским републикама протумачено као позив на рат.

Мало касније 9. јула те године у Далматинском Косову код Книна, такође је прослављен исти јубилеј шест векова Боја на Косову, а све је обиловало видовданском тематиком. Хрватске комунистичке власти су ово протумачиле као "буђење четништва", све је резултовало хапшењем организатора и дошло је до нових демонстрација против ових одлука. Тензије су почеле да расту из дана у дан између Срба и Хрвата.

Постепени раст национализма у Југославији током осамдесетих година довео је до опште кризе у Југославији, прво економске и друштвене, а касније и политичке. Читав социјалистички лагер, не само у СФРЈ, већ и осталим земљама источне Европе је запао у колапс. Народ је желeо промене. 

BloombergAdria.com

Рат у Хрватској

Када су се у Хрватској почеле оснивати политичке странке 1990. године, Срби су 11. фебруара у Војнићу основали Југословенску самосталну демократску странку (ЈСДС), а 17. фебруара у Книну Српску демократску странку (СДС). Широм Југославије су 1990. године одржани вишестраначки избори.

У Хрватској је победила Хрватска демократска заједница (ХДЗ), која је се залагала за отцепљење од СФРЈ и уставне реформе. Срби су подржали или СДС умереног политичара Јована Рашковића или комунистичке или социјалистичке покрете. Политика ХДЗ-а и националистичке изјаве руководства странке, укључујући и Фрање Туђмана, повећале су међунационалне тензије у републици. Након увођења нових државних симбола и промене назива републике (уклоњена је реч „Социјалистичка”), повећале су се тензије између Срба и Хрвата, а затим су Срби тражили културну аутономију, која је одбијена. 

Према хрватском историчару Никици Барићу, криза у Југославији, у којој су Срби видели гаранцију стабилности, међу њима је изазвала забринутост. Као резултат тога, Срби су својим јединим заштитником сматрали Југословенску народну армију, која је била последња југословенска институција.

BloombergAdria.com

Ситуација у Хрватској је додатно закомпликована националистичким мерама републичке владе. Српскохрватски језик је замењен хрватским језиком, прво је промењен назив службеног језика, а затим граматичке норме. У службеним препискама и у медијима је забрањено ћириличко писмо. Из школских програма избачени су текстови о српској историји, српски писци и песници. Срби у државним институцијама су били присиљени да потпишу „листу лојалности” новој хрватској влади. Они који су то одбили да ураде су одмах отпуштени. То је посебно примењивано у медијима. Био је присутан притисак на представнике српске интелигенције. Хрватски политичари су давали изјаве које су Срби болно примали. Посебну оштру реакцију Срба је изазвала Туђманова изјава, да Хрватска током Другог свјетског рата није била само нацистичка творевина, него и хиљадугодишња тежња хрватског народа. Стјепан Месић је једном приликом изјавио, да је Срби из Хрватске могу однети онолико земље колико су донели на опанцима.

У августу 1990. године у Книнској Крајини је спроведен референдум о суверенитету и аутономији, на коме су се могли изјаснити само Срби који су рођени или живе на територији СР Хрватске. Хрвати нису учествовали у томе. На референдуму је 99,7% од 756.721 гласача гласало позитивно, међутим у 10 општина хрватске власти су успеле да спрече одржавање референдума. Српски референдум и почетак стварања аутономије у историографији је познат као „Балван револуција”. Српска аутономна област Книнска Крајина проглашена је 30. септембра 1990. године, а 21. децембра постала је позната као Српска аутономна област Крајина. У децембру 1990. Хрватски сабор усваја нови устав, према коме су Срби у Хрватској постали национална мањина, а не уставни државотворни народ, што су били према републичком уставу из времена СФРЈ.

У лето и јесен 1990. дошло је до неке врсте поделе власти у структурама републике. Сви Срби који су одбили да потпишу „листу лојалној” отпуштени су из републичког министарства унутрашњих послова. Истовремено у Книну и у низу других градова, где су Срби били већинско становништво, у милицији су остали само Срби. Ускоро је та милиција преименована у „Милиција Крајине”. Међутим, оваква ситуација није била само у МУП-у. На пример, председник Владе Хрватске Јосип Манолић је 17. октобра 1990. отпустио све Србе који су радили у влади или његовом кабинету, без обзира на њихове политичке ставове.

У Хрватској је Балван револуција и стварање САО Крајине познато као „српска побуна”. Према Јелени Гусковој, страх Срба пред оживљавање фашизма у Хрватској саме хрватске власти сматрале су, са једна стране, неоснованим, са друге стране, виделе су као манифестацију „великосрпског империјализма”. Територију под контролом крајишких Срба хрватске власти су сматрале окупираном и желеле су успоставити свој уставни поредак.

BloombergAdria.com

Никица Барић тврди, да је председник Србије у саставу Југославије Слободан Милошевић разматрао могућност не мешања у отцепљење Хрватске, али без територија насељених Србима. Према Барићу, Милошевић је желео да крајишки Срби буду део нове Југославије.

1991.

У јануару 1991. године основано је министарство унутрашњих послова Крајине, које је обединило све секретаријате унутрашњих послова који нису била под контролом Загреба. У фебруару 1991. САО Крајина се ујединила са територијама северне Далмације и Лике, где су већину становништва чинили Срби. Српско национално вијеће и Извршено вијеће САО Крајине су 28. фебруара 1991. усвојили резолуцију о отцепљењу од Хрватске на основу резултата референдума и тражили су да остану у саставу СФРЈ. Председник Хрватске Туђман донео је 25. априла одлуку о референдуму о самосталности Републике Хрватске за 19. мај 1991. године. На то, САО Крајина је 12. маја 1991. организовала референдум са једним питањем: "Да ли сте за присаједињење САО Крајине Републици Србији и за то да остане у Југославији са Србијом, Црном Гором и другима који желе да очувају Југославију - за или против?". На референдум је изашло 79.48% уписаних бирача а потврдно је гласало 99.80% бирача. Скупштина САО Крајине је 16. маја донела решење о присаједињењу Крајине Југославији.

Аутономна област Славонија, Барања и Западни Срем проглашена је 25. јуна 1991. године, а потом је 25. септембра исте године преименована и од тада је постојала под називом Српска област Славонија, Барања и Западни Срем. Касније је на подручју западне Славоније организована Српска аутономна област Западна Славонија.

У лето 1991. у Крајини су почеле борбе између хрватских паравојних формација и припадника хрватског МУП-а на једној страни и српске милиције на другој. Постепено се у сукобе укључивала ЈНА, из које су у прољеће 1991. масовно дезертирали војници хрватске националности. Учешће ЈНА у сукобима се повећало када су хрватски одреди започели тзв. „блокаду касарни” у септембру 1991. године.

BloombergAdria.com

У прољеће 1991. године на територију САО Крајине почеле су долазити избјеглице са територије под контролом Загреба. Неки од њих су отишли у Србију или Црну Гору, а око 100.000 је остало у Крајини. Црвени крст Југославије је 1991. године пријавио око 250.000 избјеглица српске националности са територије под контролом Загреба.[61] Избјеглице су пристизале до примирја у јануара 1992. године. Истовремено, десетине хиљада Хрвата и Муслимана, под српским притиском, напустило је територију Крајине и избјегло на територију под контролом Загреба.[62] Према Барићу, са територије под контролом Срба избјегло је до 300.000 несрба,[59] међутим према попису становништва из 1991. на територији будуће Крајине укупан број Хрвата и других националности није прелазио број од 220.000 људи.[63]

Српске аутономне области су се 19. децембра 1991. године, на Светог Николу, ујединиле у Републику Српску Крајину. Према усвојеном уставу, Српска Крајина „национална је држава српског народа и држава свих грађана који у њој живе”. Одређени су државни симболи — застава, грб и химна. Милан Бабић са дужности председник владе прешао на дужност председника државе. Проглашен је суверенитет Српске Крајине.

Током 1991. године хрватска гарда и полиција су починиле бројне злочине над српским цивилним становништвом. Најпознатија места у којима су злочини почињени су Госпић, Сисак, Вуковар и села у Западној Славонији. Српске јединице су починиле многе злочине над хрватским војницима и цивилима, међу којима су злочини у Ловасу, Шкабрњи и над хрватским ратним заробљеницима у Вуковару. Обе стране су починиле масакр у Воћину.

BloombergAdria.com

1992.

У јануару 1992. године захваљујући међународној интервенцији престала су непријатељства, а на територији Српске Крајине су распоређене Мировне снаге Организације уједињених нација (Унпрофор). „Плави шлемови” су размештени на линији фронта између српских и хрватских снага у циљу прекида сукоба и праћења повлачења тешког наоружања са фронта.

Миротворци из Русије су наводили како су Срби складиштили оружје у складиштима под надзором ОУН-а, док су Хрвати своје оружје повукли у непознатом правцу.

Хрватска војска је 21. јуна прекинула примирје, заузимајући неколико села на Миљевачком платоу. Овај догађај је довео до губитка поверења Срба у мировне снаге и ескалацију напетости. Као резултат тога, крајишки Срби су веровали да их мировне снаге неће заштитити од могуће хрватске агресије и наставили су са формирањем регуларне војске.

BloombergAdria.com

1993.

Хрватска војска је 22. јануара 1993. године започела војну операцију Масленица, током које заузима Новиград, аеродром Земуник и села Смоковић, Ислам Грчки и Кашић. Савет безбедности ОУН-а 25. јануара усваја резолуцију 802, осуђујући хрватске нападе. Као резултат хрватских напада, обе стране су обновиле артиљеријско гранатирање градова, а војне операције великих размера су настављене до средине пролећа. Представници Српске Крајине и Хрватске су 6. априла закључили примирје и потписали споразум о повлачењу хрватских јединица са раније освојених територија. На тим положајима су их требале заменити Мировне снаге ОУН-а. Међутим, хрватске власти су касније одбиле да испоштују потписани споразум.

На лето је настављено спорадично артиљеријско гранатирање. Савет безбедности ОУН-а је продужио мандат мировних снага. У Републици Српској и Републици Српској Крајини маја и јуна 1993. одржани су референдуми о уједињењу ове две српске републике.

Хрватска војска је 9. септембра започела војну операцију Медачки џеп. Резултат операције је било заузимање и уништење села Дивосело, Читлук и Почитељ, а против мирног српског становништва почињени су ратни злочини. Након повлачења хрватских снага, на територију „џепа” су дошле мировне снаге. Представници Српске Крајине и Хрватске су 2. новембра у Ослу наставили преговоре. Српску делегацију је предводио Горан Хаџић, а хрватску Хрвоје Шаринић.

BloombergAdria.com

1994.

Година 1994. је прошла без великих напада Хрватске војске на територију Српске Крајине. Међутим, Хрватска војска је активно учествовала у војним операцијама у Босни и Херцеговини против Војске Републике Српске, а консолидоване јединице крајишких Срба су учествовале у борбама у Западној Босни на страни Фикрета Абдића.

Крајишке власти су покушавале да успоставе миран живот. Влада је 1994. године развила програм стабилизације и почела са исплатама плата. До новембра, руководство Српске Крајине је планирало да заврши интеграцију са Југославијом. У амбасади Русије у Загребу је 29. марта 1994. године потписано примирје између руководства Српске Крајине и Хрватске. У Книну су 5. августа одржани преговори крајишких Срба и Хрвата о економским питањима. Посебно се разговарало о могућности отварања ауто-пута преко Западне Славоније. На јесен су почели да раде заједнички комитети — војни и пољопривредни. Делегација Српске Крајине је посетила Загреб 8. и 14. новембра. Споразум о нормализацији економских односа Српске Крајине и Хрватске је потписан 2. децембра. Предвиђено је да се одрже преговори о повратку избеглица, плаћању пензија и отварању железничког саобраћаја. Крајишки Срби су 21. децембра отворили за саобраћај бивши ауто-пут Братство и јединство.

Према руском новинару Млечину, власти Хрватске су преко амбасаде Русије руководству Српске Крајине понудиле широку аутономију. Међутим, српска страна, уз учешће Слободана Милошевића, категорички је одбила овај предлог.

1995.

У јануара 1995. године амбасадор САД у Хрватској Питер Галбрајт предложио је Српској Крајини и Хрватској „План Z-4”. Предлагао је аутономију за Книнску Крајину, а за Западну Славонију и Источну Славонију, Барању и Западни Срем потпуну интеграцију у састав Хрватске. Усвајање овог плана, председник Хрватске Туђман је сматрао политичким самоубиством, међутим под притиском америчких дипломата обећао је да ће то питање размотрити у далекој будућности. Према српским изјавама, одредбе предложеног плана нису гарантовале заштиту српског становништва од узнемирења на националној основи. Ипак, Милан Бабић је у Београду дао изјаву, да је Српска Крајина спремна прихватити неку прилагођену верзију плана и позвао је Хрватску да повуче своје снаге. Међутим, према Јелени Гусковој, Туђман је одбио да води даље преговоре са Србима.

Уместо да настави дипломатске контакте, хрватска влада је одабрала војно решење питања. Република Српска Крајина је ликвидирана у мају (Западна Славонија) и августу (главни део) 1995. године током хрватских војних операција Бљесак и Олуја. Током операције Бљесак, Хрватска војска је заузела српску енклаву Западну Славонију. У покушају да спречи хрватску офанзиву, председник Мартић је наредио ракетирање Загреба, што је и учињено. Након тога, ракетирање Загреба је сматрано ратним злочином. Међутим, то није омело спровођење хрватске офанзиве. Према подацима српске стране, а такође и међународне организације за људска права Хјуман рајтс воч, током операције Бљесак почињени су бројни злочини над српским цивилним становништвом, укључујући и децу.

BloombergAdria.com

Следећа војна операција је била Олуја, током које су хрватска војска и полиција окупирале највећи део Српске Крајине. Са територије Српске Крајине је избегло 230—250 хиљада Срба. Током и након операције Олуја, хрватски војници су починили бројне злочине над колонама избеглица и против преосталог цивилног становништва, укључујући злочин у Двору на Уни и убиство српских цивила у Груборима. У пресуди Хашког трибунала хрватским генералима Готовини и Маркачу стоји да је операција Олуја била део заједничке злочиначке намере, коју је организовало хрватско војно и политичко руководство. Циљ операције је био протеривање Срба из Хрватске и насељавање Крајине Хрватима.

Остатак Српске Крајине (област Западни Срем и Барања од 1995. и област Западни Срем, Барања и Источна Славонија од 1996) опстао је у виду аутономије под покровитељством ОУН-а све до мирне интеграције у састав Хрватске почетком 1998. године. Према подацима Саве Штрпца, председник невладине организације „Веритас”, значајан број Срба је напустио ове територије — 77.316 људи.

BloombergAdria.com

Према извештајима комесара ОУН-а за избеглице, до 1993. године са територије под контролом Загреба протерано 251.000 људи. Избеглице су се углавном населиле у Српској Крајини, или у Југославији. Неки су отишли у Сједињене Државе, Канаду, Аустралију итд, формирајући тамо бројну дијаспору. Црвени крст Југославији је пријавио око 250.000 избеглица српске националности са територије Хрватске 1991. године. На територију Југославије 1994. године се доселило више од 180.000 избеглица и расељених лица из Хрватске.

Године 1993. Српска Крајина је имала 435.595 становника, од чега су 91% били Срби. Према подацима Главног штаба СВК, 1993. године у северној Далмацији је живело 87.000 становника, у Лици 48.389 становника, у Кордуну 51.000 становника и у Банији 88.406 становника.

Године 1995. из Крајине је отприлике протерано 250.000 Срба, укључујући 18.000 људи током операције Бљесак и најмање 230.000 људи током операције Олуја.

Према подацима ОУН-а, после операције Олуја у августу 1995. године на територији главног дела Крајине живело је само 5.500 Срба.

BloombergAdria.com

Током етничког чишћења несрпског становништва 1991. године, већина је протерана са територије Српске Крајине. До 1992. године Хрвати су чинили само 7% становништва ове три територије. Укупно је са територије Српске Крајине протерано најмање 170.000 Хрвата и других несрба. 

Посланици некадашње Скупштине Републике Српске Крајине су 2005. године формирали Владу Републике Српске Крајине у прогонству, међутим она до данас није остварила неки већи утицај како међу избеглим лицима из Српске Крајине, тако и према Влади Србије.

Први министар владе у прогонству је Милорад Буха. У влади се још налази шест министара. Чланови владе у прогонству изјавили су да намеравају радити на плану заснованом на плану З-4 и њихов коначни циљ је да Срби постигну „више од аутономије, мање од независности” у Хрватској. Скупштина и Влада Српске Крајине у прогонству је признала независност Абхазије и Јужне Осетије.

Историчар Никица Барић је 2004. године одбранио докторат на тему Републике Српске Крајине.

BloombergAdria.com

Манифестације

• Крајина живи, обележавање Дана проглашења устава РСК у Бусијама, крајем децембра.
• Крајинада, дружење Крајишника на Ади Циганлији, почетком јула месеца.
• Крајишки бисери, фестивал изворних песама динарског мелоса и ојкаче у Пландишту, почетком октобра месеца

БОНУС ВИДЕО: