ВОДИТЕЉКА О БОЛЕСТИ: Кривила себе, плашила се сажаљевања

- Мени је било много лакше када сам отворено причала о свему. Генерално полазим од тога да се ништа не може сакрити и увек када се нешто тако сазна боље је да сама кажем. Тада се осећам растерећеније и буде мени лакше а људи се суочавају са тим како истину морају да прихвате. Друга страна јесте можда и тај хумани део. Ја не мислим да сам неки хуманитарац али има један моменат када сам помислила: "Ако сам ја особа у медијима, значиће да људи чују од мене и моју причу". Лакше ће им бити, поготово особама које требају да прођу кроз то кроз шта сам прошла и ја. Мени је драго што су ми се масовно јављале жене и писале ми да би поделиле самном причу о својој болести. Када сам се ја спремала за лечење, моја другарица која је такође прошла кроз све ово, доводила је своје пријатељице које су прошле кроз ову болест и причале ми како је било. Тако сам и ја имала вољу, снагу и потребу да искуство кроз шта сам прошла испричам женама и да им поручим да не треба толико да се плаше већ да је то један процес у коме морају да буду истрајне. Као што је здравље за сваког човека тако је и болест. То мора да се прихвати и кроз то мора да се прође - рекла је Ивона за Блиц.

BloombergAdria.com

Пантелићка је открила и какве је мисли имала од тренутка када се ухватила у коштац са болешћу.

- Кћерка Маша је мени била велики ослонац али ја ипак нисам желела да је превише оптерећујем мојом причом. Човек прво са собом мора да реши сва та питања, да би ишао даље, јер никаква друга особа не може нешто специјално да помогне. Може речима, топлином и загрљајем али особа мора сама са собом да буде добро, да се помири са неким стварима, да реши и одлучи. Ако је особа добро са собом, биће и са околином. Иначе, у најгорим тренуцима сам ишчитавала литературу и схватила да сам крива што се нисам контролисала на време, јер сам болест могла и раније да откријем. Али онда сам себи рекла да је ова болест излечива и да морам да се ухватим у коштац са њом. Себи сам говорила да ћу проћи кроз један црни тунел али и да се надам да на крају стоји светлост. Схватила сам да морам да прођем кроз процес операције и лечења који траје годину и по до две, али да ћу после тога да будем здрава жена. Та мисао ме је водила, али и снага што имам кћерку, родитеље и сестру којима сам још потребна. Много сам радила и имала сам мало дана одсуства са посла, што ми је много помогло. У почетку нисам желела да то људи знају око мене јер сам се плашила сажаљења, али јако брзо ме је и то прошло. Када сам схватила да имам снаге да кроз све прођем, да ћу ићи на лечење и да ћу слушати савете доктора, онда је и тај страх од сажаљења прошао.

За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".

Нова димензија новости, ваш "Нпортал.рс".