Овај прибор за јело некада сматран - НОСИОЦЕМ СМРТИ

Свет се непрестано мења, а са њим и начини на које људи размишљају и тумаче свакодневне појаве. Иако су нека древна уверења опстала до данас, многа су остала забележена као куриозитети прошлости, често изазивајући подсмех. Једно од таквих средњовековних веровања јесте идеја да је виљушка ђаволски предмет.

Прибор који данас делује незаменљиво

У савременом свету виљушка је основни део сваког прибора за јело. Међутим, у периоду од XИ до XВ века њена употреба била је не само ретка, већ и отворено непожељна. Посебно су се црквени кругови противили њеном коришћењу, а у то време Црква је имала пресудан утицај на свакодневни живот и моралне норме.

BloombergAdria.com

"Знак охолости против Божије воље"

О овој необичној историјској епизоди говорио је корисник "хистодеx" на друштвеној мрежи ТикТок, објашњавајући да је виљушка била доживљавана као "знак охолости против Божије воље". Сматрало се да човек не би требало да избегава директан контакт са храном, јер су му руке дате од Бога управо за ту сврху.

Од античких алата до личног прибора

Важно је истаћи да предмети слични виљушкама нису били непознати још у античком добу. Ипак, они нису служили за личну употребу приликом јела. Већина људи је храну конзумирала рукама, евентуално уз помоћ кашике и ножа. У Старом Риму, на пример, постојале су двокраке виљушке које су се користиле за сервирање или придржавање меса током печења.

Тек током ИX века, у оквиру Византијског царства, виљушка почиње да се користи као лични прибор за јело, на начин сличан данашњем. Припадници елите користили су је како би сачували чистоћу руку, а није изненађујуће што су такве виљушке често биле израђене од злата или сребра.

BloombergAdria.com

Виљушка као симбол размажености

Упркос томе, средњовековни свештеници су овај обичај оштро осуђивали. Један од најгласнијих критичара био је Петар Дамијан, теолог који је касније постао бискуп, кардинал, а након смрти и проглашен за свеца. Он је сматрао да је употреба виљушке "пример размажености", верујући да се тиме нарушава природни поредак и да је реч о инструменту ђаволског изопачења, јер потискује Богом дане руке.

Трагична прича која је учврстила страх

Народно веровање додатно је ојачала прича о Теодори Дуки, ћерки византијског цара Константина X Дукаса и супрузи млетачког дужда Доменика Селва. Теодора је била позната по томе што никада није додиривала храну рукама, већ је јела искључиво виљушком. Иако тачан датум њене смрти није познат, зна се да је преминула врло млада, вероватно у раним двадесетим годинама.

Многи су ову трагедију протумачили као божанску казну због упорне употребе виљушке, предмета који су свештеници, нарочито на млетачком двору, с презиром одбацивали.

BloombergAdria.com

Пут ка прихватању виљушке

Готово четири века виљушка је остала реткост у свакодневној употреби. Тек крајем XВ века њен значај почиње нагло да расте, када су раније приче и страхови пали у заборав. Људи су тада постепено увиђали предности јела без директног додира са храном, користећи практичан и чврст предмет намењен пробадању залогаја.

Тако је виљушка, од симбола греха и охолости, постала неизоставан део трпезе и тихи сведок промена у људском размишљању кроз историју.

(Курир)