Ево зашто добри људи пате и муче се, а зли људи напредују

У тренуцима када живот делује неправедно, када видимо како се добри људи боре са теретом савести док се други без морала и гриже савести уздижу, свест о правди и смислу може да се пољуља. Управо на овом, често постављаном питању — зашто добар човек пати док зли напредују? — осветљава нам дубоку духовну истину Старац Јона Одески, подвижник православне традиције из 20. века, дао је најбољи одговор на то вечито питање.

BloombergAdria.com

Зли људи иду „широким путем“, али без духовне вредности

- Неће бити раја на земљи. Овде нас испитују. И апостол Павле пише да ће овде добри људи страдати, док ће зли напредовати. Добар човек има савест. Савест је вреднија од милиона, трилиона, било чега. А они који су изгубили савест иду "широким путем". Лако им је да преваре, убију, опљачкају, клеветају, срамоте, краду, силују, газе, ругају се, бацају чини, пљуну у нечију душу, савест их не мучи. Али ми им не завидимо. Ови људи иду "широким путем" - рекао је Одески.

Ова реченица одише суштинском разликом у духовном погледу на живот. За њега, то што добронамерни пате није знак слабости — већ знак да их води унутрашња одговорност и свест о правди. Они који немају савест не осећају терет својих дела и зато им „широки пут“ делује лакши: могу лагодно да чине лоше, без гриже савести.

У православној духовној традицији савест је глас Божији у људском срцу. Када човек остане веран том унутрашњем гласу — чак и када свет негира правду — он остаје повезан са Духом и сазнањем шта је истински исправно. То може бити тешко овде и сада, али је, како Старац Јона каже, пут уском стазом која води ка слободи и Божијој благодати.

Спољашњи успех без духовне вредности није стварно напредовање

Овај „широки пут“ симболизује живот без унутрашњег моралног компаса — где је лако чињење зла приказано као успех. Међутим, за православну предају, спољашњи успех без духовне вредности није стварно напредовање, већ духовно сиромаштво.

У свакодневном животу често видимо људе који немају морална ограничења, а остварују велике циљеве. Али ако немају савест — ако не осећају одговорност пред Божијим законом и пред својим срцем — они нису уистину „ослобођени“, већ су обузети сопственим жељама и страстима. У православној духовности, овакав „успех“ се не сматра истинским ослобођењем, јер је душа остављена без унутрашње светлости и мира.

Испитивање и снага савести воде ка слободи духа

Старац Јона истиче да патња човека који се труди да чува савест није бесциљна:

„Патња доброг човека не значи слабост, већ је испит вере и снаге савести… Чување савести и постојаност у вери обликују дух који се не може сломити.“

Ово је једна од најважнијих духовних порука. Патња је, према овом учењу, не само реакција на доживљену неправду — већ и прилика за духовни раст и јачање карактера кроз чување вере и савести.

У православној духовној традицији искушења и патња не сматрају се казном, већ могућношћу за дубље разумевање самог себе и Бога. Човек који у својим мукама остаје веран истини — ономе што је праведно и поштено — развија унутрашњу снагу која постаје извор правог мира, независног од спољашњих околности.

Старчеве речи нас подсећају на једину темељну истину

Истинско добро не мора одмах бити награђено овде, на земљи, да би било вредно тежње.

Патња поштеног човека није знак рушења — већ доказ његове постојаности, вере и дубоке повезаности са сопственом савести.

У свету који често награђује површне успехе, Старац Јона Одески нас позива да погледамо дубље — у своју душу, своју савест и свој пут. Јер онај који остане веран унутрашњој истини може да пронађе унутрашњи мир који ниједна неправда не може да угаси.