У НЕДЕЉУ СУ БЕЛЕ ПОКЛАДЕ: Ове обичаје не ваља прескочити

Беле покладе, празник праштања и припреме за Велики пост, ове године обележавају се у недељу, 22. фебруара. То је последњи дан пред почетак Великог поста и време кад се, према православној традицији, верници припремају не само променом исхране, већ и променом односа према другима и према себи кроз сликовите обичаје, од којих многи и данас живе.

BloombergAdria.com

Назив Беле покладе потиче од беле хране – млека, сира, кајмака, јаја – која се тог дана још увек једе, док је месо већ искључено из исхране. Управо зато се ова недеља назива и сиропусна, јер означава завршетак периода у ком су дозвољени млечни производи, пре уласка у Ускршњи пост. Суштина овог празника, међутим, није у трпези, већ у обичајима који су наши стари обавезно практиковали, а најважнији од њих је праштање. Отуд у народу назив и Проштене покладе, односно Проћке.

Обичаји за Беле покладе

У многим породицама и данас је сачуван обичај да млађи траже опроштај од старијих, али и да се људи међусобно мире, изговарајући једноставне речи: "Опрости ако сам згрешио". Одговор је традиционално: "Бог ти опростио, и ја ти опраштам". Верује се да је једино исправно ући у Велики пост чистог срца, без љутње и тешких речи.

Зет је обавезно обилазио таста, ташту, кума и старојка и тражио опрост како би могао часно да започне пост. Кад је улазио у кућу родитеља своје жене, љубио је руку тасту и говорио:

"Опрости дедо", а таст му је одговарао: "Нека ти је просто, синко".

Посебно место имао је и обичај такозваног "праштања у кући". Увече би се породица окупљала за столом, разговарало се мирније него обично, а старији су подсећали млађе да се треба помирити са свима. Сматрало се да није добро ући у пост у свађи или љутњи, јер се веровало да се оно што човек носи у души тада посебно снажно одражава на његов живот.

У појединим крајевима Србије Беле покладе су некада биле и време весеља. Палиле су се ватре, окупљала се омладина, а понегде су се одржавале и маскиране поворке, што је био симболичан начин да се отера зима и призове пролеће. Ови обичаји данас су ређи, али су сећања на њих и даље део народног предања.

За трпезом су се традиционално налазиле пите са сиром, проје, палачинке, уштипци и друга јела од млека и јаја, јер је то био последњи дан кад је таква храна дозвољена пре почетка поста. Беле покладе су зато остале упамћене и као својеврсни прелаз – дан између свакодневице и периода уздржања, али и прилика да се човек, макар на кратко, заустави и преиспита себе.

У духовном смислу, порука овог дана је једноставна, али снажна: без праштања нема ни правог почетка поста. Управо зато Беле покладе нису само обичај, већ подсетник колико су помирење и мир у души важни.

Народна веровања за Беле покладе

Некада су Беле покладе у многим крајевима Србије биле један од најживљих зимских дана у години. По селима су се већ од поподнева окупљали млади, често маскирани у необичне ликове – од "младе и младожење" до разних шаљивих и страшних маски. Веровало се да бука, смех и шала терају зиму и све што је лоше, па су поворке ишле од куће до куће, певајући и задиркујући домаћине, који су их заузврат даривали јајима, сиром или слаткишима.

У многим местима палиле су се велике покладне ватре. Око њих се играло и певало, а понегде су млади и прескакали пламен, верујући да то доноси здравље и снагу у години која долази. Ватра је имала симболично значење – представљала је крај зиме и долазак топлијих дана, али и очишћење пред почетак поста који претходни највећем хришћанском празнику Васкрсу.

BloombergAdria.com

На Беле покладе се, према веровању нашег народа, вештице и остали демони посебно распомаме, и у време покладне вечере окупљају се око куће домаћина. Зато је био обичај да се после вечере све коре од појединих јаја бацају у ватру, а табани трљају белим луком. Народ је те вечери пред спавање деци обавезно облачио преврнуте пиџаме и мајице, како би их "заштитио од урока".

Иако су се времена променила и многи стари обичаји данас живе само у сећањима или на понекој локалној манифестацији, дух Белих поклада – радост, помирење и заједништво – остао је исти. Управо та једноставна идеја да је важно застати, опростити и започети нови период мирније и ведрије, одржала је овај празник живим до данас.

(Блиц жена)