Српски фудбалер и комуниста, играо за НДХ,усташе га СТРЕЉАЛЕ

Светозар Џанић (или Ђанић) рођен је 1. априла 1917. у сремском селу Манђелос, а фудбалски пут започео је у Новом Саду; прво у Славији, а затим у знатно познатијој Војводини, где се са само 17 година наметнуо као играч за прву поставу.

Жеља за образовањем одвела га је 1936. године, заједно с братом Мираном, у Загреб. Уписао је студије, али његова фудбалска вештина није могла да остане незапажена. Одмах се прикључио тадашњем прваку, моћном Грађанском, и постао један од кључних играча тима који ће у идућим годинама доминирати фудбалом у Краљевини Југославији.

Његов таленат није био ограничен само на домаће терене. Студије су га на годину дана одвеле у Чешку, где је са успехом играо за прволигашке клубове СК Жиденице и Викторију Плзењ. По повратку у Загреб, поновно је обукао плави дрес Грађанског и наставио да ниже успехе, освојивши првенство Краљевине Југославије 1940. године.

Његове изванредне игре довеле су га и до репрезентативног дреса. За селекцију Краљевине Југославије дебитовао је у септембру 1940. у Будимпешти против Мађарске (0:0), потом је у новембру 1940. заиграо против Немачке у Загребу (2:0), на игралишту Конкордије, а последњи наступ за Југославију остварио је против Мађарске (1:1) у Београду 23. марта 1941., само неколико дана пре распада земље.

Занимљиво, Џанић је још током 1940. године наступао и за репрезентацију Бановине Хрватске; против Швајцарске (1:0) 21. априла 1940. у Берну, па 2. маја 1940. против Мађарске (0:1) у Будимпешти, па потом 8. децембра 1940. против Мађарске у Загребу (1:1).

У прве три утакмице хрватске репрезентације у Бановини Хрватској она је била састављена готово искључиво од играча Грађанског, једини „уљез” у њој био је играч загребачке Конкордије Звонко Јазбец, а водио ју је први селектор Јозо Јакопић.

У априлу 1941. године, успоставом Независне Државе Хрватске, Џанићева животна ситуација драматично се закомпликовала. Као Србин и декларисани левичар, члан Комунистичке партије активан у радничком покрету још од студентских дана, постао је мета новог усташког режима. Ипак, његова велика популарност као фудбалске звезде Грађанског пружала му је својеврсну, иако крхку, заштиту у првим недељама терора. Та га је слава најзад и довела у бизарну ситуацију.

Позван је да наступи за новоуспостављену репрезентацију НДХ на гостовању у Бечу против нацистичке Немачке. Та је утакмица, одиграна 15. јуна 1941. године, у којој је Немачка славила са 5:1, била његов једини и последњи наступ за ту селекцију. Чинило се да би играње за репрезентацију државе чији је био идеолошки противник могло да му спаси живот, али догодило се управо супротно: то је била његова смртна пресуда.

Одмах по повратку тима из Беча у Загреб, Светозар Џанић био је ухапшен. Оптужен је за сарадњу с комунистима, што је у његовом случају била истина. Усташки режим није имао милости: после кратког, монтираног судског процеса, осуђен је на смрт. Стрељан је само три дана након што је носио дрес репрезентације НДХ, 18. јуна 1941. године.

Његов млади живот угашен је у злогласној загребачкој шуми Дотршчина, месту страдања хиљада антифашиста и противника режима. Како би се прикрили детаљи злочина, његов досије из Усташке надзорне службе (УНС) касније је уништен, остављајући нека питања о томе ко га је тачно проказао заувек без одговора. Тако је трагично завршио живот једног од најнадаренијих фудбалера своје генерације, као жртва мржње режима за којег је, иронично, одиграо своју последњу утакмицу, пише Вечерњи.хр.