ПУТ НЕТАНЈАХУА: Од елитног војника до најомраженијег човека

Бењамин Нетанјаху је рођен 1949. године у Тел Авиву у секуларној јеврејској породици, а одрастао је у Јерусалиму и у Филаделфији у Сједињеним Државама.

Његова мајка, Цила Сегал, рођена је у Петах Тикви (тадашњи Јерусалимски мутасарифат). Њена породица се доселила из Минеаполиса 1911. године, где су претходно емигрирали из Литваније током 1870-их. Цила је касније студирала право у Лондону.

Његов отац, Бензион Нетанјаху (рођен као Милејковски у Варшави), био је истакнути историчар специјализован за „Златно доба” Јевреја у Шпанији. Деда по оцу, Натан Милејковски, био је рабин и ционистички писац. Након доласка у тадашњу британску Палестину, његов отац је преузео хебрејско презиме „Нетанјаху”, што у преводу значи „Бог је дао”.

Иако је његова породица претежно Ашкенази порекла, Нетанјаху је изјавио да је ДНК тест показао и одређене Сефардске корене. Такође тврди да потиче од чувеног Вилна Гаона (једног од највећих јеврејских учењака 18. века).

BloombergAdria.com

Живот у Америци

Нетанјаху је био средње од троје деце. Прве године свог живота провео је у Јерусалиму.

У два наврата (од 1956. до 1958. и од 1963. до 1967. године), породица је живела у Сједињеним Америчким Државама, у Пенсилванији, док је његов отац предавао на колеџу Дропси. Бењамин је завршио средњу школу „Челтнам”, где је био веома активан у дебатном клубу, шаховској секцији и фудбалском тиму.

Током боравка у Америци, он и његов брат Јонатан нису били задовољни оним што су видели као „површан начин живота”. Сметао им је тадашњи покрет контракултуре код младих, као и либерални ставови реформске синагоге у Филаделфији коју је породица посећивала.

Војна служба 

Након што је матурирао 1967. године, Нетанјаху се вратио у Израел како би одслужио војни рок у Израелским одбрамбеним снагама (ИДФ). Прошао је обуку за борца и пет година служио у елитној специјалној јединици Сајерет Маткал.

Током Рата исцрпљивања (1967–1970) ограниченог, али интензивног оружаног сукоба између Израела и Египта, уз учешће Јордана, Палестинске ослободилачке организације и Сирије, учествовао је у бројним прекограничним упадима, укључујући:

• Битка код Карамеха (март 1968): Напад ИДФ-а на Јордан с циљем заробљавања вође ПЛО-а, Јасера Арафата. Израелске снаге су тада потиснуте уз тешке губитке.
• Израелски напад на Либан (1968): Учествовао је у операцијама на територији Либана.
• Операција спасавања на лету "Sabena 571" у мају 1972. године. Авион белгијске компаније "Sabena" на релу Беч–Тел Авив отели су четворо терориста из групе „Црни септембар” (два мушкарца и две жене). У авион је ушло 16 припадника Сајерет Маткала прерушених у аеродромске механичаре у белим комбинезонима Током акције ослобађања отетог авиона, Нетанјаху је током борбе прса у прса рањен из ватреног оружја у раме. Постоји занимљива и помало апсурдна војничка прича: ранио га је колега из јединице, Марко Ашкенази, када му је пиштољ случајно опалио док је покушавао да удари једну од терористкиња. Иначе, ово је једна од најзначајнијих акција у историји борбе против тероризма - први пут у историји да је једна специјална јединица успешно извела упад у отети авион и ослободила таоце. Та акција је поставила стандарде за све будуће антитерористичке јединице у свету. Посебно занимљива је и јер су у њој учествовала чак три будућа премијера Израела - Ехуд Барак, Нетанјаху и Аријел Шарон.

Нетанјаху је током службе постао командир тима и више пута је био рањаван у борби. Из активне службе је отишао 1972. године, али је остао у резервном саставу Сајерет Маткала.

Након демобилизације, отишао је на студије у Сједињене Америчке Државе, али се већ у октобру 1973. године вратио у земљу како би се борио у Јомкипурском рату, између Израела и коалиције арапских земаља под вођством Египта и Сирије.

Иначе, Нетанјахуова породица је дубоко повезана са Сајерет Маткалом – његов старији брат, Јонатан (Јони) Нетанјаху, био је легендарни командант који је погинуо предводећи чувену операцију у Ентебеу.

Нетанјаху је дипломирао архитектуру и стекао звање магистра пословног менаџмента на МИТ-у. Такође је студирао политичке науке на МИТ-у и на Универзитету Харвард.

Између 1976. и 1982. године, Нетанјаху је радио у приватном сектору, прво у Бостон Консалтинг Групи, међународној пословној консултантској компанији, а затим као члан вишег руководства компаније Рим Индустрис у Јерусалиму, наводи се у његовој биографији.

Он је 1979. и 1984. године организовао две међународне конференције које су нагласиле потребу за борбом против терористичких група и режима који их подржавају. Амерички државни секретар Џорџ Шулц је написао да су јавно залагање и књиге господина Нетанјахуа имале пресудан утицај на обликовање америчке политике према борби против тероризма.

Године 1982, Нетанјаху је именован за заменика шефа мисије у израелској амбасади у Вашингтону. Од 1984. до 1988. године служио је као амбасадор Израела при УН и постао је познат по заступању интереса Израела на међународној сцени. Успешно је водио напоре за декласификацију архива Уједињених нација о ратним злочинима које је починила нацистичка Немачка.

По повратку у Израел 1988. године,  изабран је у Кнесет ( једнодомно народно представништво Израела) на листи странке Ликуд и именован је за заменика министра спољних послова. Током Заливског рата био је главни портпарол Израела у међународним медијима.

BloombergAdria.com

Године 1991. учествовао је у израелској делегацији на Мадридској мировној конференцији и у првим преговорима о стратешкој сарадњи између Израела и Сједињених Држава.

Две године касније Нетанјаху је изабран за председника странке Ликуд и обављао је функцију вође опозиције све до избора за премијера Израела 1996. године.

Током његовог првог мандата као премијера, број терористичких напада на Израел драматично је смањен. Нетанјаху је тада такође унапредио мировни процес са Палестинцима, потписавши и Хебронски и Вајски споразум. Он је либерализовао девизне прописе, убрзао приватизацију државних компанија и смањио буџетски дефицит. Током његовог мандата, стране инвестиције су достигле рекордне висине.

Године 2002, након три године рада у приватном сектору, вратио се у политику, прво као министар спољних послова, а затим као министар финансија. Спровео је свеобухватне економске реформе које су помогле да се Израел извуче из дубоке рецесије и постави на пут дугорочног раста. Контролисао је државну потрошњу, реформисао систем социјалне помоћи, смањио пореске стопе, приватизовао главне државне индустрије, реформисао пензиони и систем социјалне помоћи и спровео велику реформу тржишта капитала. Након ових реформи, Израел је уживао у снажном расту, нижој незапослености и брзом паду нивоа дуга.

Међународни инциденти и лобирање за рат у Ираку

Почетком 2000-их, Нетанјаху је био активан на међународној сцени, што је често изазивало бурне реакције:

Инцидент у Монтреалу (2002) - његов говор на Универзитету Конкордија отказан је након што су пропалестински демонстранти пробили обезбеђење и полупали прозоре. Нетанјаху није био присутан на самом месту сукоба, а демонстранте је касније оптужио за „фанатизам и подршку тероризму”.

Сведочење о Ираку (септембар 2002) - као приватно лице, Нетанјаху је сведочио пред Конгресом САД, снажно лобирајући за инвазију на Ирак. Тврдио је да „нема никакве сумње” да Садам Хусеин развија нуклеарно оружје, додајући:

- Гарантујем вам да ће рушење Садамовог режима имати огромне позитивне последице по цео регион.

Након избора 2003. године, премијер Аријел Шарон повукао је изненађујући потез постављајући Нетанјахуа за министра финансија. Ипак, Нетанјаху се оштро противио Шароновом плану о једностраном повлачењу из Појаса Газе. Прво је тражио да се о том питању одржи референдум, а када то није прихваћено, поднео је оставку на место министра финансија 7. августа 2005. године.

То је учинио само неколико дана пре него што је влада званично одобрила прву фазу повлачења, чиме се дистанцирао од те одлуке и позиционирао као вођа десног крила унутар Ликуда.

Премијерски мандати (2009–2021)

По повратку на власт 2009. године, Нетанјаху се суочио са притиском администрације Барака Обаме. У историјском говору на Универзитету Бар-Илан, први пут је условно прихватио идеју о демилитаризованој палестинској држави, уз услов да Палестинци признају Израел као јеврејску државу и одустану од права на повратак избеглица.

Један од мистериознијих догађаја био је његов тајни лет за Москву у септембру 2009. Спекулише се да је ишао како би убедио Русију да не продаје софистициране противваздушне системе С-300 Ирану.

У периоду до '22 имао је пет мандата.

Судски процеси и оптужнице

Од 2017. године, Нетанјаху је под истрагом у неколико случајева који су потресли земљу:

• Случај 1000: Оптужбе за примање скупоцених поклона од бизнисмена.
• Случај 2000: Наводни договор са издавачем новина за повољније писање у замену за слабљење конкуренције.
• Случај 4000: Најозбиљнији случај, где је оптужен за давање регулаторних олакшица телекомуникационом гиганту у замену за позитивно извештавање.

Нетанјаху је постао први актуелни премијер у историји Израела који је званично оптужен за корупцију, превару и злоупотребу положаја.

Шести мандат (2022–2026) и рат против Хамаса и регионална ескалација

Након напада Хамаса 7. октобра 2023., Нетанјаху је покренуо свеобухватни рат у Гази. Иако је обећавао „потпуну победу”, суочио се са огромним критикама због обавештајног пропуста који је довео до напада.

Одговорност за 7. октобар - 86% испитаника и становника Израела је сматрало државно руководство директно одговорним за пропусте.

Нови сукоби у 2025. и 2026. години

• Март 2025: Нагли прекид примирја и нови напад на Газу, баш у време када је Нетанјаху требало да сведочи у свом процесу за корупцију.
• Јун 2025: Почетак директног Иранско-израелског рата након што је Нетанјаху одобрио ваздушне ударе на Иран.
• Фебруар 2026: Нова истрага због цурења поверљивих докумената немачком листу Bild, за шта су оптужени људи из његовог најближег окружења.

​Током лета и јесени 2025. године, Нетанјаху се нашао између притисака САД и радикалних чланова сопственог кабинета:

Спор око помоћи Гази (јул 2025)

Нетанјаху се нашао на удару десничарских министара у својој влади након одлуке да повећа дистрибуцију помоћи у Гази. Ови министри су истовремено одбацили амерички предлог за прекид ватре, сматрајући га неповољним по Израел.

Визија „Великог Израела” (август 2025): У једном интервјуу, Нетанјаху је изјавио да се налази на „историјској и духовној мисији”, истичући да је снажно привржен визији „Великог Израела” (Greater Israel), концепта који обухвата и палестинске територије под потпуном израелском контролом.

Одбацивање палестинске државности

Кулминација његовог става догодила се у септембру 2025. године:

BloombergAdria.com

Последњи месеци Нетанјахуове владавине обележени су тешким правним притисцима из иностранства, али и радикално новим правцима у спољној политици:

1. Оптужбе за геноцид у Турској

Дана 7. новембра 2025. године, Главно јавно тужилаштво Турске издало је међународне налоге за хапшење Бењамина Нетанјахуа и још 36 израелских званичника. Оптужница их терети за геноцид и злочине против човечности у Гази.

Ови налози су засновани на нападима на цивиле, болнице и инфраструктуру. Посебно се истиче пресретање „Флотиле Глобални Сумуд” (Global Sumud Flotilla), коју је израелска морнарица зауставила док је покушавала да допреми помоћ у Газу.

2. Признање Сомалиленда

У изненађујућем дипломатском потезу, Израел је под Нетанјахуовим вођством у децембру 2025. постао прва земља на свету која је званично признала Сомалиленд као независну државу. Реч је о региону који се отцепио од Сомалије, али до тада није имао међународно признање суверенитета.

BloombergAdria.com

3. Инвазија на Иран (фебруар 2026)

Највећа ескалација догодила се у фебруару 2026. године, када су Израел и Сједињене Америчке Државе покренули свеобухватни напад на Иран. Као званични циљ ове војне операције наведена је промена режима у Техерану.