Власти рекли да има рак, он одбио лечење - уследио обрт

Властимир Власта Велисављевић, легендарни глумац који нас је напустио пре три године, оставио је иза себе не само богато глумачко наслеђе, већ и велико срце испуњено љубављу и саосећањем према сиромашнима и старијима.

Борба кроз тешке животне периоде

Власта Велисављевић је током Другог светског рата прошао кроз изузетно тешке тренутке, укључујући и време проведено у нацистичком логору Дортмунд Херде са 17 година. Упркос суровим околностима, успео је да побегне из логора и врати се у Београд, где је наставио свој живот и започео каријеру која ће га учинити једним од највољенијих српских глумаца.

BloombergAdria.com

Љубав као водиља у животу

За Власту је љубав била најважнија вредност у животу, док је мржњу сматрао највећим злом које трује људе и њихов однос према свету. Његов поглед на љубав био је једноставан, али дубок:

- Увек и само љубав. Никада мржња. То не ваља. Мржња трује људе. Не само себе већ и околину. То није добро. Љубав је јединствена. Када се двоје воле, то је љубав. Једино ако немате брига. Имате људи који немају пара, немају шта да једу, па им је важније то шта ће појести него љубав. А када говоримо о мушко-женским односима, то дође на крају када се све среди - рекао је својевремено чувени глумац.

BloombergAdria.com

Неостварена хуманитарна жеља

Једна од његових највећих неостварених жеља била је да оснује луксузни хотел у Београду намењен сиромашнима и старијима. Ова визија сведочи о његовом племенитом духу и неисцрпној жељи да помогне најугроженијима:

- У Београду има много луксузних хотела. Мени је жеља да имам један такав хотел. Ту бих населио сиротињу. То већ личи мало на политику, али замислите доле за најстарије који се слабо крећу, па онда идемо по спратовима... За сиротињу, за стара лица, за оне који немају где. Ја бих такав хотел. Хотел за људе који траже утеху - изјавио је Власта својевремено за "Блиц".

Глумачко наслеђе

Током своје богате каријере, остварио је значајне улоге у чак 45 дугометражних филмова, 61 телевизијском филму и 57 серија. Његов допринос српском и југословенском позоришту, телевизији и филму остаје неизбрисив.

Властимир Власта Велисављевић био је много више од уметника. Био је човек са великим срцем, хуманиста и инспирација многима. Његове речи и дела и даље остављају дубок траг у српској култури и друштву, подсећајући нас на важност љубави, саосећања и борбе за боље сутра.

BloombergAdria.com

Рекли му да има рак, а онда је уследио обрт

Наиме, 2015. године млади онколог с београдске Клинике за максилофацијалну хирургију саопштио је Власти да болује од опаке болести.

- "Имате рак", рекао ми је и послао ме на двадесет зрачења - рекао је својевремено за медије и додао:

- Одбио сам, нисам хтео да се зрачим. После силног убеђивања с тим младим доктором, на крају сам ипак пристао да сутрадан дођем на још један преглед. Следећег јутра, ту у ходнику, налетео сам на његовог старијег колегу, лекара који ме је препознао с телевизије. Попричали смо, прегледао ме је, погледао налаз скенера... Видим, чуди се човек. Позвао је колегу, онда и неку докторку.

- "Па, ви немате ништа!", рекао ми је на крају. "Какав рак?!

И поред свих невоља које су га задесиле током живота, Власта Велисављевић остао је ведар и насмејан, и бескрајно шармантан човек.

Како је завршио на Голом отоку?

Након Другог светског рата, који је дочекао у Београду, а део провео у концентрационом логору Дортмунд Херде у Немачкој, Велисављевић је 1948. без проблема уписао Академију позоришних уметности у Београду у класи професора Мате Милошевића.

У то време дружио се са Словенцем Душаном Мајценом, пуковником Југословенске народне армије (ЈНА) и начелником катедре на Вишој војној академији. Мајцен је био стаљиниста, а с обзиром да су се такви у то време прогонили, Власта је, не желећи да га изда, поново завршио у затвору.

- Иако с тим нисам имао ништа, одбио сам да га цинкарим. Ухапшен сам као студент треће године Академије драмских уметности и одведен најпре у затвор на Бањицу, а онда на Голи оток - причао је својевремено Велисављевић.

Године 1950. ухапшен је и одведен у затвор на Бањицу, одакле је пребачен на Голи оток. Ту је провео три године. Признаје да није било лако, али да он целу ситуацију није доживљавао јако трагично. Трудио се да не размишља о судбини која га је задесила, те каже да никада у људима није видео мржњу према себи. Својим џелатима увек је налазио изговоре како и зашто раде то што раде.

Рехабилитован је 1953. године и враћен у Београд. Ипак, због његове прошлости, не само да су му врата бине у позориштима била затворена, него му нису дали ни да гледа представе за које је имао карте. Сећа се када је једне прилике од свог друга Бране Војиновића добио карту за представу "Др". Тадашњи управник га је избацио, упркос томе што је имао карту.

- Три године сам провео тамо . Ипак, био сам у групи затвореника која није испаштала као оне претходне, које су ухапшене првих месеци након Резолуције Информбироа 1948. Али не бих о томе даље говорио. Тешко је, знате… На моју су жену тих година вршили притисак да ме се одрекне. И одрекла ме се. Али ме је и чекала, мислећи да ћу разумети и да ћемо наставити тамо где смо стали. Како да наставимо? То не може. Ако вас неко у најтежем тренутку изда, ако вас се одрекне, онда не вреди, готово је! Нисам хтео да јој опростим - рекао је Велисављевић.

Због свега тога каријеру је наставио у Мостару и Тузли, да би му годинама касније била услишена молба да се врати у Београд. Тада је примљем у Београдско драмско позориште. А остало је легенда.

Умро је у 95. години, сваки филм у којем је глумио био је посебан, а о његовом животу би могао да се сними филм.

(Стил)