"ЗАШТО? 16 НЕДУЖНИХ!" Бомба бачена на РТС, Душка неутешна

Пре тачно 27 година, 24. марта 1999. године, први пут су се огласиле сирене за бомбардовање. Било је 19:45 када су први пут сви похрлили ка склоништима, чак и тад у нади да се неће десити најгоре.

Бомбе су падале сваке вечери, иако су мета били "само војни циљеви", били смо сведоци да тих 78 дана у мраку и страху, под звуцима детонација, бомбе не бирају жртве.

Зграда РТС-а бомбардована је током емитовања вести у 2 сата и 6 минута иза поноћи 23. априла 1999. године, када је бомба из НАТО бомбардера погодила мастер. Страдало је 16 радника РТС-а.

"Била сам у 7. месецу трудноће"

Први пут у историји ратовања погођена је једна медијска кућа, која је претходно проглашена за легитимни војни циљ. Сада се свог колектива присетила и Душка Вучинић, шеф службе за односе са јавношћу и корпоративни имиџ РТС-а, али и добро познати глас који нас води кроз вечери Песме Евровизије.

- Била сам у седмом месецу трудноће када је почело бомбардовање. Прогестерон је учинио своје те сам била доста смирена. Изненађујуће за мој темперамент. Реалност је ипак демантовала тај субјективан осећај. Било је спекулација на тему који су то објекти у Београду мете ваздушних напада. Између осталих, Сава Центар где је била ТВ Трећи канал, телевизија на којој сам тада радила, зграда Политике која се налази 500 метара од моје куће на Копитаревој градини и зграда РТС-а, моје такође радно место,100 метара ваздушном линијом од породичне куће у којој сам живела.

- Најгоре се ипак догодило тог 23. априла. На дан мог рођендана. Језива детонација ме је нешто после 2 сата иза поноћи буквално збацила са кревета, расуто стакло од прозора, свуда по соби, а онда мук, тишина... Недуго затим сирене ватрогасних кола. Од тог тренутка до данас, неизбежно питање: Зашто? Зашто 16 недужних људи, предивних колега нема више.

Мој 23. април више никада није био "тај мој диван дан"

- То је датум који ме изнова и изнова враћа у ноћ језивих слика, јаука, бола... Породила сам се у мају 1999. Најлепши тренутак у животу жене за мене је био, најблаже речено, драматичан. Графитне бомбе су узроковале нестанак струје у целом граду. У породилишту, такође. Мркли мрак, хук авиона и светла фарова само једног аутомобила. Оног у коме сам била ја, спремна да на свет донесем дечака, Алексу.

Данас, 27 година касније, Алекса је пилот. Момак чије је рођење почело уз светло свеће, детонације и страх мајке, која се месецима радовала том првом нежном загрљају са својом бебом.

У бомбардовању 23. априла, животе су изгубили: Јелица Мунитлак шминкер, Ксенија Банковић видео-миксер, Дарко Стоименовски техничар у размени, Небојша Стојановић техничар у мастеру, Драгорад Драгојевић радник обезбеђења, Драган Тасић електричар, Александар Делетић камерман, Славиша Стевановић реализатор, Синиша Медић дизајнер програма, Иван Стукало реализатор, Дејан Марковић радник обезбеђења, Милан Јоксимовић радник обезбеђења, Бранислав Јовановић, техничар у мастеру, Слободан Јонтић монтер, Милован Јанковић, прецизни механичар и Томислав Митровић, режисер програма.

(Мондо/Курир)