ДАН КАД ЈЕ СВЕТ ГЛЕДАО У СРБИЈУ Заробљавање војника САД '99

Припадници Војске Југославије заробили су тројицу америчких војника у успешној заседи код Прешева, док су НАТО бомбардери наставили да разарају инфраструктуру и покушавају да сломе отпор нашем народу.

У рејону села Славујевац, граничари Нишког корпуса поставили су заседу и око 22 часа заробили Ендрјуа Рамиреза (тада 24-годишњак из Лос Анђелеса), Кристофера Стоуна (25-годишњака из Смит Крика) и Стивена Гонзалеса (21-годишњак из Хантсвила), припаднике извиђачке чете 1. пешадијске дивизије САД, познате као "Велика црвена јединица", стациониране у Швајнфурту у Немачкој.

Према званичним подацима, амерички војници су били део мировних снага УН (УНПРЕДЕП) стационираних у Македонији. Они су ушли на територију СРЈ у оклопном возилу „Хамви“ (ХММWВ), где су упали у заседу и предали се без отпора.

Командант Нишког корпуса генерал Негослав Николић одмах је обавестио команданта Треће армије генерала Небојшу Павковића, који је лично, заједно са генералом Владимиром Лазаревићем, посетио војнике на терену у зони борбених дејстава, као и њихове америчке заробљенике.

BloombergAdria.com

Генерал Павковић је одао признање војницима за изузетно храбро и професионално извршавање задатака.

У свом дневнику Павковић описује да су амерички војници заробљени у заседи која им је била постављена у рејону села Славујевац, у близини Прешева.

Павковић пише и о разговору који је имао са председником СРЈ Слободаном Милошевићем после заробљавања Американаца. Негде пре поноћи, зазвонио је телефон. Павковић је мислио да га зове начелник генералштаба Драгољуб Ојданић, али са друге стране везе је био Милошевић.

BloombergAdria.com

Милошевић је, тврди Павковић, честитао на успеху и захтевао да се према заробљеним војницима поступа коректно и хумано, строго по одредбама Женевске конвенције.

Свет су обишли снимци Радио-телевизије Србије на којима су приказани заробљени војници са видљивим модрицама и повредама лица, што је изазвало оштре реакције Вашингтона. Југословенске власти су тврдиле да су повреде задобијене током самог савладавања. 

Београд их је третирао као ратне заробљенике, док је НАТО тврдио да су они били део мировне мисије УНПРЕДЕП и да су "киднаповани" са територије Македоније.

Инцидент је изазвао панику у Пентагону и Лондону, а заробљеници су након нешто више од месец дана пуштени уз посредовање трећих страна. Они су ослобођени 1. маја 1999. године након посете америчког свештеника и активисте Џесија Џексона, који је преговарао са тадашњим Слободаном Милошевићем о њиховом пуштању као гесту добре воље. 

Он је допутовао у Београд 29. априла 1999. године са верском делегацијом. Његов циљ је био чисто хуманитаран, јер званична америчка администрација предвођена Билом Клинтоном није желела да преговара са Милошевићем. Џексон, тада 57-годишњак, већ је имао историју онога што су неки називали „приватном дипломатијом“ усмереном на помоћ Американцима у иностранству. То је укључивало ослобађање пилота америчке морнарице 1984. године кога су заробиле сиријске снаге након што је оборен у Либану, ослобађање 22 Американца која су била заробљена на Куби и ослобађање америчких држављана које је држала ирачка влада у припреми за први Заливски рат.

Након вишечасовних разговора, Милошевић је пристао да ослободи војнике као „гест добре воље“. Џексон је касније изјавио да је пресудну улогу одиграла заједничка молитва. 

Они су 1. маја предати у хотелу „Југославија“, и одатле су аутобусом пребачени у Мађарску, а затим у базу Рамштајн у Немачкој.

Одмах по пуштању, војници су изразили олакшање и захвалност, како југословенским властима на одлуци, тако и Џесију Џексону на посредовању.

BloombergAdria.com

Један од њих, Кристофер Стоун, је на званичној церемонији у Београду изјавио је: 

- Желео бих да изразим захвалност југословенској влади на саосећању и нашем ослобађању. Не гајимо никакву злу крв према југословенском народу. Третман је био веома хуман.

Други заробљени војник, Стивен Гонзалес, упутио је емотивну поруку породици: 

- Жао ми је што сам вас изложио толиком болу и агонији, преноси Cape Cod Times.

Када су аутобусом прешли границу, заједно са Џесијем Џексоном су певали познату песму покрета за грађанска права: "Коначно слободни, коначно слободни..." (Free at last, free at last...).

Иначе, Џеси Џексон је преминуо 17. фебруар 2026. у 84. години живота. 

BloombergAdria.com

- Морао сам да га убедим које су му опције. Један од неуспеха рата је неуспех дипломатије, комуникације и поверења - говорио је својевремено Џексон за Асошијејтед прес.

Рамирез и друга два војника, наредник Кристофер Стоун и специјалиста Стивен Гонзалес, нису знали да се ово дешава.

- Без икаквог објашњења Југословени су дошли и одвели нас. Извели су нас, са лисицама на рукама и свим осталим, у једну собу. Видео сам камере CNN-а и неких других новинских агенција - рекао је Рамирез за Би-Би-Си.

- И ту је био Џеси Џексон. Нисмо имали никаква сазнања, нити појма шта се дешава. Касније сам се нашалио да мислим да је то место лудо - чак су и свештеника Џексона заробили! - додао је.

Након повратка, војници су прошли кроз строге војне дебрифинге. Стивен Гонзалес је годинама касније у интервјуима описивао тренутке заробљавања као „најстрашније у животу“, наводећи да су се плашили погубљења у првим сатима након што су опкољени у шуми.

Исто је сматрао и Ендрју Рамирез који је признао да је у тренутку заробљавања, док је клечао између својих другова, био убеђен да је то крај и да ће их погубити, наводи се на сајту Ваздухопловне базе Едвардс. 

BloombergAdria.com

Касније, у детаљнијим интервјуима (попут оних за PBS Frontline), описали су свакодневицу. Дане су описивали као „усамљене и монотоне“. Били су смештени у засебним ћелијама и нису имали међусобни контакт већи део времена. Гонзалес је испричао да је време прекраћивао радећи склекове и читајући Библију коју му је поклонио Џеси Џексон. Више о томе можете прочитати ОВДЕ.

Ово је један од ретких случајева заробљавања америчких војника, који је јасан доказ да поносна Војска Југославије није сломљена. Поред овог догађаја, у светским оквирима познати су и случајеви заробљавања америчких војника у сукобима у Ираку, Афганистану (случај Боа Бергдала) и током Вијетнамског рата.

BloombergAdria.com

Данас се докази о овом догађају чувају на две локације у Србији. У Војном музеју у Београду је изложено њихово возило Humvee регистарских ознака 1ID 1-26 INF C-24, које је постало једна од најпопуларнијих атракција музеја, док се Народном музеју у Врању у спомен-соби се чува део њихове личне опреме, укључујући шлемове, панцире и делове наоружања односно аутоматске пушке M16 и пиштољи.

Ова акција је значајно подигла морал југословенске војске, јер је показала да је могуће директно се супротставити и заробити америчке војнике на терену, упркос ваздушној супериорности НАТО-а.