ПРАВА ИСТИНА Зашто људи нису отишли на Месец више од 50 лета

Када је Џин Сернан 1972. године напустио Месечеву површину, нико није слутио да ће његове речи одзванјати као последње више од пола века. НАСА је данас лансирала мисију "Артемис II", а откривамо зашто нам је требало толико дуго да се вратимо, зашто научници једноставно нису ископирали старе летелице и како се једна од главних разлика у новом броду своди на – тоалет!

Џин Сернан, командант мисије Аполо 17, током последњих корака пре одласка са Месеца 14. децембра 1972. рекао је:

- Одлазимо како смо и дошли, и, ако бог да, како ћемо се и вратити, у миру и с надом за цело човечанство.

Сернан је знао да ће његови отисци стопала бити последњи који ће се утиснути у лунарно тло на неко време, јер су планиране мисије Аполо – бројеви 18, 19 и 20 - одавно биле отказане. Али вероватно није могао ни да претпостави да ће, више од 50 година касније, његов говор и даље бити последње речи које је човек изговорио на Месецу, пише "CNN Science". https://www.youtube.com/watch?v=_eeZQw9PBc0

Артемис II, коју НАСА припрема за лансирање данас, 1. априла (ако не буде нових одлагања) требало би да лети до Месеца и његове орбите. Слетање људи на лунарну површину није планирано за овај лет. Ипак, ова мисија ће означити прво путовање човечанства у близину Месеца још од Апола 17.

Зашто је онда било потребно толико времена, више од пола века, да се астронаути врате?

- Кратак одговор на то питање је политичка воља - рекла је за ЦНН Тизел Мјур-Хармони, историчарка науке и технологије и кустоскиња Аполо колекције у Смитсонијан националном музеју ваздухопловства и свемира у Вашингтону.

- Потребно је много политичке воље да се људи пошаљу на Месец. То су изузетно сложене, веома скупе и велике националне инвестиције. То мора бити приоритет током дужег временског периода – рекла је.

У годинама након што је програм Аполо завршен због смањења буџета, било је више других федералних иницијатива да се људи поново пошаљу на Месец, додала је Мјур-Хармони.

- Али оно што се дешавало јесте да су се с променама председничких администрација мењали и приоритети у свемиру за ове програме великих размера. Тако да једноставно нисмо видели трајну политичку вољу да се спроведе програм који ће трајати много година и захтевати значајна средства и много ресурса уопште.

Лес Џонсон, бивши главни технолог америчке свемирске агенције НАСА, који је ту радио више од три деценије, сложио се да су брзе промене политичких циљева биле кључни фактор.

BloombergAdria.com

- Сваких четири до осам година, циљеви НАСА за летове са људском посадом су потпуно, тотално и радикално мењани - рекао је он.

- Када сам се придружио НАСА 1990. године, добили смо налог од тадашњег председника Џорџа Буша старијег да се вратимо на Месец. Али када је председник Клинтон ступио на дужност 1993. године, он је то отказао. Рекао је: Реализоваћемо свемирску станицу, не радите ништа што је повезано са повратком на Месец. То смо радили осам година, а онда смо 2001. добили Џорџа Буша млађег, који је рекао - откажите све остало и фокусирајмо се на повратак на Месец. Тако смо и урадили, и рођен је пројекат под називом Сазвежђе, који је преживео два мандата другог председника Буша – додао је Џонсон.

Сада, у Трамповом другом мандату, његова администрација је недавно потврдила намере за повратак астронаута на лунарну површину - с циљем да претекне Кину у новој свемирској трци.

Међутим, поред политичких препрека, мисије на Месец представљају и огроман технички изазов. Природни сателит Земље удаљен је око 400.000 километара, а више од половине свих покушаја слетања на Месец завршило се неуспехом. Програм Артемис - који користи ракету и свемирски брод за чију је израду било потребно две деценије и више од 50 милијарди долара - последњи је и најперспективнији покушај НАСА да такве подвиге учини достижним.

Зар не можемо само поново направити Аполо?

Многе сличности између програма Аполо и Артемис су неоспорне, укључујући готово идентичан профил мисије између Апола 8 и Артемиса II, али поновно стварање програма Аполо данас не би била практична - нити логична - опција.

Давно су нестали ланци снабдевања и вешти мајстори који су направили хардвер за те мисије на Месец из средине 20. века.

- Људи питају шта није било у реду са Аполом. Оно што није било у реду са Аполом је то што се завршио - рекао је раније Вејн Хејл, бивши менаџер програма спејс шатлова у НАСА.

Један од често помињаних делова предања о Аполу јесте да су свемирски бродови и ракете тог програма били контролисани рачунарима који су мање моћни од модерног паметног телефона. НАСА је искористила многа од тих унапређења, нарочито када је реч о роботском истраживању других светова. https://www.youtube.com/watch?v=Vg-EQ7MOu6I

Али летови у свемир - а посебно летови са људском посадом - превише су сложени, опасни и скупи да би се напредак у рачунарству директно превео у лакше и јефтиније мисије на Месец.

Технологија са којом обични људи долазе у контакт на Земљи такође има предност што је тестирају милиони корисника и што се усавршава кроз деценије масовне производње.

Сложене мисије до дубоког свемира, међутим, захтевају уговоре вредне милијарде долара и године непрекидног рада на истом циљу - сценарио који је било тешко постићи у годинама након Апола јер су председничке администрације прекидале и покретале различите водеће програме истраживања са људском посадом.

Програм Артемис је најуспешнији програм за Месец који су Сједињене Државе имале деценијама, приметио је Кејси Драјер, шеф свемирске политике у Планетарном друштву, непрофитној групи за заговарање истраживања, „зато што он и даље постоји.“

BloombergAdria.com

На техничком нивоу, разлике између свемирских летелица Аполо и Орион (Артемис) су огромне. За почетак, Орионови компјутери за лет су 20.000 пута бржи и имају 128.000 пута више меморије од једине машине која је водила Аполо.

Капсула Орион нуди посади - која је повећана са три на четири члана - више простора и могућности за вежбање и забаву. И много бољи тоалет.

- У програму Аполо, астронаути су имали уређај за прикупљање отпада који је био попут пластичне кесе са ободом, коју су лепили на себе. Не баш најпријатније искуство - рекла је Мјур-Хармони.

На Ориону, који има око трећину више стамбеног простора од Апола, посада ће уживати у луксузу правог купатила.

- То је мала просторија увучена у свемирски брод у коју могу да уђу. Изгледа као мали ормар или телефонска говорница. Мало је, али постоји приватност, што је прилично битно када имате посаду састављену од мушкараца и жена - рекла је Мјур-Хармони.

Током ере Апола, додала је, питање тоалета било је део расправе о томе да ли жене треба да буду астронаути.

- Совјетски програм је послао жену у свемир 20 година пре Сједињених Држава. Али неки људи су говорили да ће дизајнирање тоалетне технологије за жене у свемиру бити превише компликовано. О томе се може дебатовати, али важно је размишљати о приватности када имате посаду састављену од мушкараца и жена, и то су успели да постигну дизајном свемирског брода Орион - рекла је Мјур-Хармони.

Тоалети у свемиру су прешли дуг пут од Апола. На пример, Међународна свемирска станица има релативно пространу кабину за прање и коришћење тоалета. А капсула компаније "SpaceEks Crew Dragon", која од 2020. године превози астронауте до ИСС и назад, има мали приватни простор са вакуумским тоалетом.

BloombergAdria.com

Циљеви ова два програма су такође значајно различити. Аполо је већ обавио једнократне мисије типа „заставе и отисци стопала“, рекао је Хејл. Сада НАСА жели да створи инфраструктуру која ће омогућити астронаутима да живе и раде у бази на Месецу - на крају стварајући одрживо, стално присуство људи на Месецу.

- То значи да су лендери који се развијају дизајнирани да остану дуже од једног дана. Они треба да буду део веће архитектуре или система који ће на крају имати станишта на Месецу - рекао је Џонсон, додајући да, иако предстојећи лет Артемис II подсећа на Аполо 8, програми ће се након тога драстично раздвојити.

Програм Аполо морао је да се бори са роком председника Џона Ф. Кенедија, који је 1961. године изјавио пред Конгресом да му је циљ да спусти човека на Месец пре краја те деценије. Желео је да победи Совјетски Савез, који је већ послао сателит и човека у орбиту пре САД.

- Критичан елемент за разумевање ране свемирске трке и разлога зашто су Сједињене Државе послале људе на Месец био је контекст Хладног рата и борба за наклоност целог света. Сједињене Државе су биле прилично забринуте због совјетског утицаја, посебно у новонасталим земљама. Истраживање свемира је виђено као веома важно оруђе међународног утицаја - рекла је Мјур-Хармони.

Данас Сједињене Државе сматрају Кину својим главним ривалом, а влада је тражила савезнике који би се придружили њеној визији будућности истраживања Месеца путем низа међународних споразума под називом Споразум Артемис, којима се до сада придружило преко 60 земаља.

(Телеграф)