Објавио вест да је на Ади жутица да може сам да се купа

Свега два месеца је имао Зулфикар Зуко Џумхур када се његова породица преселила у Београд. Отац Абдуселам био је главни имам Војске Краљевине Југославије. Припадник неславне Младе Босне осуђен је због великосрпских идеја и ослужио је казну у затвору у Араду где је прележао велике богиње. Баш због политичких опредељања свог оца, Зуко никада није био прихваћен у сарајевској чаршији.

Џумхур је у Београду завршио основну школу и нижу гимназију, а вишу гимназију у Сарајеву. Почео је да студира право у Београду, али је брзо прешао на ликовну академију, коју је дипломирао у класи професора Недељка Гвозденовића. Као одличан студент добио је атеље свог професора у Коларчевој задужбини који је кћерка Донизада Џумхур Милатовић, после његове смрти, вратила Задужбини.

BloombergAdria.com

Љубитељ чашице, карираних столњака и правог Београда који нам је оставио у аманет

Зулфикар Зуко Џумхур написао је сценарије за више кратких и три играна филма. Урадио је 35 позоришних сценографија, а на сарајевској телевизији радио је као сценариста и водитељ емисије “Ходољубља”. Објавио је четири књиге, а постхумно су објављена његова “Изабрана ђела” у седам књига. Објавио је и “Зелену чоју Монтенегра”, заједно са Момом Капором. 

Објавио је више од 10.000 карикатура, а најпознатија је свакако она на којој иза Марксових леђа на зиду стоји Стаљинов портрет. Иако су га оловка и кист вукли у политику тематским карикатурама, Зуко се најпријатније осећао у београдским кафанама. Зато ће и остати упамћен као један од највећих боема свог времена. Опоравио је Скадарлију и дао јој душу какву ће је, надамо се, довека држати у животу.

Како је Зуко "заразио" Аду Циганлију

Ипак, још више од боемске четврти и “кафанског бермудског троугла” (Шуматовац, Грмеч и Под липом) волео је Аду Циганлију јер је тамо био свој на своме. Трудио се да је брани од цивилизације, па је и у “Политици” објавио текст у коме је о Ади писао све најгоре. Пријатељима се поверио да је то учинио да не би људи масовно почели да долазе и “упропасте овај рај”.

BloombergAdria.com

Његов велики пријатељ Момо Капор је о томе написао следећа:

"Мене је Зуко Џумхур водио на Аду Циганлију и једног дана прочитам у новинама, пре него што сам се нашао са Зуком на Ади, на једном сплаву где смо иначе седели, да у Сави постоји инфективна жутица или како се већ то зове. И ја дођем тамо, Зуко се скине и скочи у Саву. И ја кажем:

- Зуко, да ли си нормалан, јеси чито да се појавила инфективна жутица?

- Јесам, то сам ја написао.

- Како?

- Дао сам боцу вињака једном слогослагачу да објави ту вест да се купам на миру.

Волео је да пије, упркос томе што му је вера бранила, па је зоре често дочекивао уз чашицу са блиским пријатељима. Делио је савете (попут оног “Пиј само ноћу, док душмани спију”) уз разговоре које нажалост никада нећемо дознати а у којима бисмо, сасвим сигурно, од срца уживали. Знамо само неке детаље, цитате, записе на салветама, који ће речи овог величанственог уметника вечито чувати од заборава.

Дружење са Ивом Андрићем

Повукао се у неком тренутку Џумхур из свог љубљеног “Грмеча” право у Херцег Нови, где је у спокоју под мимозама и уз домаћу лозу уживао у друговању са Новљанима, али и са венчаним кумом Ивом Андрићем. Славни Нобеловац написао је један једини предговор у животу и било је то баш за Зукину књигу “Некролог једној чаршији“. Андрић је написао следеће:

"…сва је ова књига у служби човека, било да га приказује у сложеним приликама садашњице, било у прошлости, и зато – блиска људима. Читајући је, путоваћете по ћудљивом реду вожње, али занимљивим путевима, а за вођу и ненаметљивог тумача имаћете једног уметника жива духа и богатог срца.“

BloombergAdria.com

Када се чувени књижевник преселио у Београд, Новљани су понудили Зулфикару да живи у његовој кући. Без размишљања Џумхур је понуду одбио.

– Ко сам ја да живим у Андрићевој вили – запитао се тада Зуко.

Умро је 27. новембра 1989. у Херцег Новом, а сахрањен је два дана касније у родном Коњицу, на тадашњи Дан Републике, последњи који је обележен у свим југословенским државама.

(Дневно)