ОСТАВИО 3 КОВЕРТЕ Самоубиство екс шефа МУПа испред Скупштине

Стојиљковић је након овог чина пребачен у болницу, где су се лекари борили за његов живот, али је два дана касније преминуо од последица задобијених повреда, а пре самоубиства Стојиљковић је написао и опроштајно писмо, које је започео стиховима Милана Ракића 

"И данас када дође до последњег боја,
Неозарен старог ореола сјајем,
ја ћу дати живот отаџбино моја,
знајући шта дајем и зашто га дајем".

Против Стојиљковића је још током НАТО бомбардовања 1999. године подигнута оптужница Хашког трибунала, која га је теретила за догађаје на Косову и Метохији. У годинама које су уследиле, питање сарадње са Трибуналом постало је једно од кључних политичких тема у Србији, праћено оштрим поделама у јавности и међу политичким актерима, што је додатно обележило околности у којима се овај догађај одиграо.

Проклетство породице Стојиљковић

Самоубиство је пре Влајка извршила његова прва супруга, а после њега и син Владимир. Како су медији тада пренели, Јелисавета се обесила пре више од 20 година у подруму стамбене зграде у Пожаревцу, где су тада живели. Учествовала је у политичком животу, из ког се повукла када је осетила да има психичке проблеме. Њихов син Владимир се 2004. убио у свом стану на Булевару Михаила Пупина на Новом Београду. Од четворочлане породице Стојиљковић остала је само ћерка Сандра.

Последњи тренуци Влајковог живота

Филип Стојановић, бивши посланик СРС, говорио је за Курир пре неколико година о последњим тренуцима живота Влајка Стојиљковића. Стојановић је тада рекао да је Стојиљковић дуго причао да хоће да се убије, али да нико то није схватио озбиљно. https://www.youtube.com/watch?v=cogZkJe3Qkg

- Ко данас се сећам. Ми сви у посланичком клубу СПС, ту и Никола Шаиновић, Милутин Мркоњић, Бранислав Ивковић, Горица Гајевић, мислим и Зоран Лилић, и Стојиљковић каже да хоће да се убије, а Шешељ му објашњава да то уради пред Скупштином, јер ће бити боље медијски пропраћено. Сви су се смејали. Прошло је неколико дана, а он ме је позвао и поновио да хоће да се убије због Хага. Рекао сам му: "Пусти, и жене иду у затвор" - присетио се тада Стојановић, додајући да су се често виђали и да је у много ситуација Стојиљковић понављао да хоће да себи одузме живот, али да га није схватао озбиљно.

Тог кобног 11. априла, пре 22 године, Стојиљковић је задржавао Стојановића на излазу више од пола сата.

- Он се убио практично пред мојим очима. Тада је изгласан закон о Хагу. Чекао ме је на излазу, дао ми три коверте, писма, и рекао да је једно за мене, друго за новинаре и треће за Шешеља. Скоро 35 минута били смо испред Скупштине на излазу. Пролазе посланици: "Здраво, Влајко, здраво, Влајко". У једном тренутку ја му кажем да морам да идем, а он ми на то одговори: "Е сад можеш да идеш". Заплакао је, загрлио ме и пољубио и ја сам кренуо - рекао је Стојановић. https://www.youtube.com/watch?v=ZJQEgG3HM4Q

Три коверте, рекао је Стојановић, биле су опроштајна писма, али то је сазнао тек након што је чуо пуцањ.

- Међутим, као да вучете ластиш. Кренуо сам, окренуо се, чуо пуцањ и почео да плачем. Сви су изашли. Видео сам да лежи доле, крв му је ишла из слепоочнице, а пиштољ му је био на грудима - закључио је Стојановић.

Шта је писало у опроштајном писму?

Бивши министар полиције и један од оптужених за ратне злочине пред Хашким трибуналом, пуцао је себи у главу 11. априла 2002. године, испред Савезне скупштине. Преминуо је у Ургентном центру два дана касније.

Стојиљковић је, пре покушаја самоубиства, предао опроштајну поруку Филипу Стојановићу, посланику Српске радикалне странке, а у њој је писало:

"Овим чином посланика Већа република у Савезној скупштини изазивам протест против припадника марионетске актуелне власти ДОС и црногорске Коалиције за Југославију због разбијања СР Југославије уз учешће највећег непријатеља нашег народа Хавијера Солане, безобзирног гажења Устава и закона ове земље, вођења политике издаје и капитулације, губљења националног достојанства, уништавања националне економије и довођења грађана у социјалну беду...

За своју смрт сматрам одговорним и директно оптужујем - Зорана Ђинђића, Војислава Коштуницу, Душана Михајловића, Владана Батића, Мирољуба Лабуса, Драгољуба Мићуновића, Предрага Булатовића, Срђу Божовића и Драгишу Пешића.

Грађани родољуби ове земље знаће како да ме освете.

Свој живот дајем као посланик Савезне скупштине, на самом улазу у зграду Скупштине (коју су досовци већ скрнавили), као симбол трајне борбе народа за уставност, законитост и национално достојанство. Моја смрт ће бити и мали допринос оправданим захтевима за превремене изборе, на којима ће победити они који ће представљати и заступати истинске интересе радника, сељака и свих грађана патриота ове земље."

(Курир/Вечерње новости)