Склони то из руке! Јездић с позорнице викнуо на мушкарца

Ко је гледао Књигу о Милутину, зна колико је захтевно бити на позорници два сата, сам самцијат, проводити публику кроз потресно сведочанство страдања народа из угла обичног човека. И колико та два сата док траје представа прођу брзо, у ковитлацу емоција.

Јездић је маестрално водио причу, толико да су у Звездара театру дисали као један. Ипак, један човек из трећег реда забављао се телефоном. Док су се иза Јездића смењивале слике страдалог народа, мушкарац из публике је снимао монодраму. Иако је пре почетка представе више пута публика замољена да одложи телефоне, а и предочено је да је забрањено снимање и сликање.

Јездић је пуцнуо прстима, још у улози, показујући да се обори телефон, али човек је наставио да снима.

BloombergAdria.com

Видело се да је тај телефон који светли у мраку ометао и публику која је била тик уз господина с телефоном.

Напослетку, тај српски сељак, са шајкачом, са бине, био је приморан да се обрати бахатом мушкарцу из публике речима - "Спусти то одмах!", пише Телеграф.

Али онако, истим тоном Милутина, јер то као да није био глумац, већ главом и брадом Милутин, који после толико ратова и страдања сада и неку модерну "господу" у позоришту мора да опомиње, да има поштовања а ако не према глумцу и представи, а онда макар о хиљадама мртвих који су остали иза нас, на неким "арнаутским" брдима, у плавој гробници...

А мушкарац из публике се на то - насмејао! Онда је неко из публике леденим шапатом добацио да нема снимања и фотографисања.

BloombergAdria.com

Тек тада је човек заозбиљно схватио ствар и спустио телефон.

Представа "Књига о Милутину" рађена је према роману Данка Поповића, и ово култно дело српске књижевности, по издавању 1985. године проглашено је за националистичко, иако је у основи потресни антиратни роман и прича о српском сељаку у времену пуном крупних историјских дешавања.

Откако је монодрама у режији и адаптацији Егона Савина премијерно приказана на Дан примирја у Првом светском рату 2021. године у Звездара театру, свака представа је распродата.

По речима Душана Ковачевића ова монодрама је налик филму, јер Милутин у својој исповести путује кроз три рата, два Балканска и Први светски рат.

BloombergAdria.com

На 150. извођењу представе, Јездић је раније говорио:

"Схватио сам то промишљајући о Милутину и у његово име, политици заборава препуштени смо сопственом површношћу или нечијим реалним политиканским промишљањем. Из њеног нестајања рађа се култура сећања, како недавно рече један историчар. Култура и идеја је, данас и одувек, неопходна нашем народу и нашем трајању. Водиља која је недостајала као узор и образац у свим нашим искушењима и падовима, наше сопствене историје. У току представе васкрсава племенита простодушност, част, поштење, мудрост, реална храброст, чојство и дословце све врлине које генерације после солунаца бојажљиво и са сетом само спомињу, уз жал што их више нема", навео је својевремено Ненад Јездић.

Милутин је сведочанство да су једино херојство и реалан мит оно што се рађа у истрајности појединца и његовој жељи за добро својих најближих и свог народа, па и својих непријатеља. Такође осећам и једну меру колективног стида и понижења, што нам је толико дуго требало да се Милутин огласи из позоришног мрака и мрака нашег аутошовинизма. Волео бих да постоји нека друга и јаснија реч од ове јер је доста користе разни, позивајући се на свој патриотизам. Побожна тишина и неверица, сузе у публици када се изговоре судбине, имена, бројност и мера српске жртве указују ми на то да и публика, а и ја као тумач те и такве судбине, заправо заједно пролазимо кроз једну меру катарзе и жеље за поновним стицањем стварног идентитета који нам припада и који се тако јефтино загубио у нашем новијем трајању. Милутин у сваком тренутку свог војевања ратног, животног и духовног испред себе, иза себе и поред себе има и гледа у човека и не верује да је човек човеку толико нечовек и душман - рекао је једном приликом прослављени глумац. Он додаје да је "Милутин и његово житије у мојој, а и у редитељској концепцији је једноставно, да поновим, због све скепсе и котроверзе… антиратна драма. Све ово и рађа позоришну истину, која је једини и стварни разлог жеље и потребе за оваквом представом".

Иначе, није први пут да публика не зна за позоришни бонтон. У марту 2024. је Јездић одржао говор пред публиком, који је објављен на Инстаграм налогу Звездара театра, а након што се једна госпођа у публици готово током целог извођења играла телефоном: