Судбина света у 460кг уранијума: Трамп и Путин на две стране

Уместо свеобухватног споразума који би обухватио све спорове одједном, иранско руководство сада предлаже раздвајање кључних питања: безбедности, енергетике и нуклеарне енергије - са циљем постепеног смањења тензија.

Такав модел требало би да отвори простор за ограничено поверење и конкретан развој догађаја на терену, али остаје питање да ли ће Вашингтон пристати на стратегију која нуклеарно питање потискује у други план.

У том контексту, Иран је, преко пакистанских посредника, представио нови предлог за наставак преговора са САД, у време када су директни контакти практично замрзнути.

Према информацијама које је пренео Аксиос, позивајући се на америчке званичнике и добро обавештене изворе, предлог је разматран током посете иранског министра спољних послова Абаса Аракчија Исламабаду. Његова суштина је јасна: прво решавање рата и безбедносне кризе, укључујући поновно отварање Ормуског мореуза, па тек онда улазак у сложене преговоре о нуклеарном програму.

Ормуски мореуз, кроз који пролази значајан део светске нафте, има кључни геополитички и економски значај. Иран сматра да би његово поновно отварање и укидање америчке поморске блокаде био снажан сигнал деескалације.

Сходно томе, предлог укључује могућност продужења постојећег примирја или чак постизања трајног споразума о окончању сукоба.

Тек након стабилизације безбедносне ситуације, у трећој фази, отворили би се преговори о нуклеарном питању, које Вашингтон сматра приоритетом. Ирански аналитичари објашњавају да план предвиђа конкретне техничке уступке. Међу њима је и могућност смањења нивоа обогаћеног уранијума са 60 на 20 процената, што би омогућило његову употребу у медицинске и цивилне сврхе.

Истовремено, Техеран очекује реципрочне потезе, укидање америчких санкција, одмрзавање финансијских средстава блокираних од Исламске револуције и потенцијалну компензацију због дугогодишњег економског притиска.

Док Иран покушава да редефинише оквир преговора, америчка страна остаје опрезна. Председник Доналд Трамп одржава састанке са својим тимом за националну безбедност како би размотрио све опције, укључујући дипломатске и безбедносне сценарије. Кључни спор се и даље врти око приближно 450-460 килограма високо обогаћеног уранијума, који САД сматрају потенцијалном претњом због могућности његове брзе војне употребе.

За Вашингтон, нема озбиљног преговарачког процеса без решавања овог питања.

С друге стране, Иран одбацује сваку идеју о предаји уранијума, истичући своје право да развија цивилни нуклеарни програм и одбацујући притиске који би могли да угрозе његов суверенитет.

Ту на сцену ступа трећи кључни актер – Русија.

Зато се посета иранског министра спољних послова Абаса Аракчија сматра изузетно важном. Наиме, разговори између Аракчија и руског председника Владимира Путина у Санкт Петербургу фокусирали су се и на могућност да Русија преузме око 460 килограма обогаћеног уранијума.

Ово отвара простор за компромисно решење према којем би Москва преузела и складиштила спорни материјал, што би формално задовољило безбедносне захтеве САД, а Иран не би морао директно да преда свој стратешки ресурс Вашингтону. Такав модел би омогућио смањење тензија и створио услове за наставак преговора, без директног политичког пораза за било коју страну, што га чини потенцијално прихватљивим решењем за све укључене актере.

Такав модел је већ био на столу, али га је америчка страна до сада одбацила. Међутим, чињеница да се он поново разматра показује колико је ситуација сложена и колико су све стране спремне да траже алтернативне начине. Русија ово види као прилику да ојача своју глобалну улогу посредника, док Иран добија простор да очува своје политичко достојанство, а САД потенцијални механизам за контролу нуклеарног ризика. Лопта је сада у Трамповом дворишту.

Иза свих предлога и дипломатских иницијатива одвија се шира геополитичка игра. Вашингтон жели да ограничи иранске нуклеарне капацитете на дужи рок, Техеран настоји да сачува суверенитет и обезбеди економски опоравак, док Москва покушава да капитализује своју позицију између две стране. Судбина неколико стотина килограма обогаћеног уранијума тако постаје кључни симбол моћи, поверења и могућег компромиса у једној од најопаснијих криза савременог света.

Док преговори и дипломатске иницијативе трају, на терену се одвија мирнија, али подједнако озбиљна криза – она која погађа поморце заробљене у срцу глобалне енергетске руте.

Шеф удружења власника танкера за нафту „Интертанко“ упозорио је да су хиљаде помораца заробљене у Ормуском мореузу, суочавајући се са озбиљним психолошким стресом, исцрпљеношћу и директним претњама по животе. Генерални директор удружења Тим Вилкинс истакао је да се здравље посада на бродовима континуирано погоршава и да би снабдевање храном и основним потрепштинама могло постати све теже. Нагласио је да су поморци изложени неизвесности, продуженом притиску изолације и немогућности промене посаде недељама, а на неким бродовима и месецима.

Многи од њих су ограничени на бродове, неспособни да стигну до копна, док се суочавају са свакодневним вестима о ескалацији тензија у региону. Страх од могућих инцидената и неизвесност око повратка кући стварају стални осећај анксиозности. Неки чланови посаде такође пријављују симптоме исцрпљености, несанице и емоционалне нестабилности. Вилкинс је такође упозорио на неуједначен одговор држава.

Неке земље, попут Филипина, ограничавају или потпуно спречавају промене посаде, док друге инсистирају на хитној репатријацији својих грађана. Такве разлике додатно компликују ситуацију и остављају многе поморце у својеврсном правном и логистичком вакууму, без јасног датума за њихов повратак кући.

Ормуски мореуз тако постаје поприште хуманитарне и људске кризе која погађа хиљаде људи који немају директан утицај на политичке одлуке, али сносе њихове последице.