"Нешто ме неочекивано боли, смрт се дешава" Рудан о болести

Vedrana od svojih pratioca na svom blogu svakodnevno dobija podrшku. Opisuje period kroz koji prolazi, a ta priчa nema koga nije dirnula. 

У једном од последњих текстова, Ведрана се присетила детињства и младости, периода када је, како каже, живела пуним плућима и осећала се непобедиво.

-Не сећам се кад сам била мала испод звезда. Деца око мене била су нижа, тетка ми је из Трста доносила фармерке кад их нико није имао, млатила сам се с ужитком и скакала у море с највише стене у Мошћеничкој Драги. Први посао у немачкој фирми. Лове к’о блата. С двадесет купила сам ауто, студирала и дугачким, голим ногама заводила момке од којих ме многи нису занимали. Царица сам, остаћу царица увек и заувек. Мушкарци су ми били марамице за једнократну употребу - написала је она.

-Уживала сам сиромашној мајци куповати скупе поклоне. Машину за прање судова, телевизор у боји, телефон, машину за прање веша и гледати њен запањени осмех. “Јеси ли то ти некоме украла?” Царица - присетила се Руданова.

Говорећи о садашњости и борби за оздрављење, искрено је описала стање кроз које пролази и однос са лекарима.

-Данас, 60 година касније, лежим на каучу. Шта је моје? Чија сам? Нешто ме очекивано боли, доктори мисле да сам деломично њихова. Лекови не делују, доктори мисле, кад о мени мисле, да сам сва њихова. Од избрушених пета до исфениране косе. Нисам. Неки ми говоре: "Уживајте у сваком дану, ако можете", други ми се смеше и имам осећај да ме воле. Као да је битно што доктори мисле о мени. Смрт се дешава и онима који су дипломирали медицину. И данас и царица и краљица и смејем се животу - написала је потом.