У "Читуљи" рекао да је на списку - и брзо су га убили

Његово име је широј јавности постало познато након убиства Љубомира Магаша, Љубе Земунца, а касније је у Београду током деведесетих година важио за моћног човека ноћног живота и вождовачког подземлја, све до бруталног убиства које је учврстило његову легенду у криминалним причама тог времена. Избегао је чак шест атентата пре него што је ликвидиран у свом аутомобилу.

Држао београдско подземље у страху

Горан Вуковић рођен је у Београду, али је део детињства провео у Сарајеву, након чега одлази у иностранство, где се у Франкфурту први пут озбиљније повезује са криминалним окружењем. Надимак је, према причама из тог времена, добио због своје спретности и начина на који се кретао и "пењао", што је касније постало део његове препознатљиве репутације у подземљу.

Још као малолетник долази у сукоб са законом, а почетком осамдесетих година први пут завршава у Централном затвору у Београду, где је евидентиран као млади разбојник. У том периоду већ стиче одређени углед у криминалним круговима, а повезиван је и са људима који ће касније постати позната имена београдског подземља, укључујући и Ђорђе Божовић. https://www.youtube.com/watch?v=8Db8EF2hmVg

Ширу јавност привукао је 1986. године, када у Франкфурту убија Љубомира Магаша. Управо о том догађају касније је говорио и сам Вуковић, истичући да у њиховим круговима важе неписана правила, по којима се сукоби "паузирају" ако је у близини породица или жена, али да је, како је тврдио, дошло до ситуације у којој је доживљено међусобно потцењивање и ескалација која је завршила трагично.

Према његовом каснијем објашњењу, Љуба у тренутку обрачуна није био наоружан, а Вуковић је веровао да ни он сам неће бити нападнут. Описивао је Љубу као изузетно опасног и окретног човека, за ког су многи раније покушавали да изврше ликвидацију, укључујући и ранији инцидент у Милану. Наглашавао је и да је убиство такве фигуре било изузетно тешко и да је, како је говорио, "најмање он извукао корист" из тог догађаја.

Након тог догађаја одслужио је затворску казну у Немачкој, после које се враћа у Београд и постаје један од препознатљивих људи вождовачког криминалног миљеа.

Живот између луксузних клубова и смртоносних сачекуша

Током деведесетих година Вуковић постаје једна од централних фигура вождовачког подземља. Био је повезан са ноћним животом Београда и наводи се да је поседовао неколико познатих клубова, кроз које је имао значајан утицај на урбану сцену тог времена. У криминалним круговима важио је за човека који је имао "тежину", али и за некога ко је преживео више озбиљних покушаја ликвидације, према неким наводима чак пет.

Његов живот у том периоду обележен је сталним тензијама и сукобима, а и поред репутације коју је имао, успевао је да избегне бројне нападе који су му били намењени. Управо та чињеница додатно је учврстила његов статус у подземлју, али и повећала интересовање јавности за његову судбину. https://www.youtube.com/watch?v=MwoxSr_kdEM&t=3s

Кобни напад догодио се у центру Београда, након изласка из коцкарнице. Вуковић и његов пратилац Душко Маловић претходно су проверили возило из страха од експлозива, али су убрзо по уласку у аутомобил нападнути из заседе. Из мрака парка Мањеж истрчала су тројица маскираних нападача који су отворили ватру аутоматским оружјем.

Обојица су преминула на лицу места, док су нападачи успели да побегну и никада нису идентификовани. На месту злочина пронађено је чак 168 чаура, што говори о бруталности и интензитету напада.

Занимљиво је да је непосредно пре смрти учествовао у снимању филма "Видимо се у читуљи", где је говорио о наводним списковима за ликвидације и тврдио да се и његово име налази на таквом списку, као и име Александра Кнежевића Кнелета. Недуго након тих изјава, и сам је убијен, што је додатно допринело мистици која и данас прати његов лик и дело.