"Велике боли пратиле су ме од одмалена и остале део мене"

Сенида Хајдарпашић, познатија као Сенидах, говорила је о приватном животу, тешком периоду као и каријери. Откако се појавила на домаћој сцени она помера границе и несвакидашњим стилом често изазива различите реакције публике.

Сенида сматра да је управо у томе поента њеног музичког правца, да спаја неспојиво.

- Искрено, мислим да је баш у томе цела поента мене и моје музике. Никада нисам волела да бирам између неких светова јер човек може да носи све своје стране у себи и да управо из тога настане нешто аутентично. Волим тај спој емоције, сировости, гламура, Балкана и неког модерног звука и управо се ту осећам најслободније, када немам потребу да се уклапам ни у чија очекивања или границе.

BloombergAdria.com

За себе каже да је интровертна и да је у стању да искључи телефон и данима ћути у стану.

- Приватно сам много мирнија него што људи можда очекују, али не на начин да се потпуно одсечем од света. Више сам неко ко зна када је време за људе и посао, а када су ми потребни мир и изолација. Баш у тим тренуцима често добијам највише идеја и инспирације. И онда, када дође тренутак за студио, сцену или рад, долазим пуна ентузијазма и потпуно спремна да се дам томе.

Она је једном приликом говорила о томе да нема осећај припадности нигде и да се у Словенији осећа као странац због имена, а у Црној Гори због места рођења.

- Управо то ме је научило да не покушавам превише да се уклопим ни у један оквир. Када цео живот имаш осећај да си негде између, с временом једноставно престанеш да тражиш потврду и почнеш да градиш свој свет и идентитет онако како га осећаш. Можда баш зато никада нисам волела границе ни у музици ни у свакодневици. Увек ми је било најважније да останем своја и да не правим компромисе са собом само да бих негде „припадала”- рекла је, па наставила:

- Мама ме је научила достојанству и томе да, без обзира на све што носиш у себи, не мораш увек све да показујеш свету. Мислим да то код мене никада није било скривање емоција, него више начин да сачувам себе и свој мир. Наравно да сви имамо тешке тренутке и слабости, само сам кроз живот научила да их не носим на начин да тражим сажаљење. Права снага није у томе да никада не паднеш, него да, упркос свему, наставиш даље подигнуте главе. Та девојчица заправо никада није нестала. Можда људи данас виде само ту неку „моћну и недодирљиву“ страну мене, али ја знам да је управо та мала Сенида заслужна за све што сам данас. Када одрасташ уз речи попут: „Моја Сенида може све“, с временом и сам почнеш да верујеш да стварно можеш.

BloombergAdria.com

Певачица је додала да јако мали број људи пушта да јој се приближи.

– Веома мали број људи. И искрено, данас је то право богатство. Никада нисам волела површне односе ни потребу да будем окружена гомилом људи. Више ценим ону искрену блискост и људе који те разумеју и када ћутиш. Раније сам веровала да из хаоса и тешких емоција настају најискреније ствари. И можда део мене то и данас верује, јер су ме неке велике животне боли пратиле одмалена и заувек остале део мене. Али данас не сматрам да човек мора да буде несрећан да би стварао искрено. Суштина је у томе да само мора дубоко да осећа. Никада нисам свесно жртвовала свој мир или срећу зарад музике. Више је ствар у томе да људи који су кроз живот прошли разне губитке једноставно науче да осећају дубље и да све то касније носе у себи. Моја осећања нису измишљена због музике, него су део мог живота. И можда управо зато из њих некад настану најискреније песме - каже Сенида која се данас боље суочава са емоцијама.

BloombergAdria.com

- Раније сам много чешће имала потребу да побегнем од неких емоција, ситуација или сопствених мисли. Данас више покушавам да их разумем и пустим да прођу кроз мене, колико год некад биле тешке. А мој немир највише утишају музика, тишина и људи поред којих могу потпуно да будем своја, без објашњавања и претварања. За мене никада није касно за оно што човек стварно жели. Докле год си жив и верујеш у себе, увек постоји шанса за све.

Говорећи о пословним успесима, каже:

– Наравно да сам захвална на свему што сам остварила на Балкану и свесна сам колико је то велико, али мене никада није водила идеја да негде „стигнем“ и ту станем. Мене и даље покреће жеља да истражујем, стварам и померам своје границе, без обзира на простор, језик или тржиште. Док год осећам ту глад за стварањем, знам да постоји још много тога што желим да доживим и направим.

(Hello)