6 знакова да у детињству нисте добили довољно мајчине љубави

Реч „не“ вам застане негде у грлу, чак и кад знате да имате пуно право да је изговорите. То није стидљивост. То је један од тихих трагова које недостатак мајчинске љубави оставља на одраслу особу, често деценијама након што је дете одрасло.

Одбаченост од родитеља активира исте центре у мозгу као физички бол, па није чудо да вас и ситно неслагање уме да пресече кроз стомак.

Сумња у себе увлачи се свуда, од посла до кревета у ком ноћима премотавате оно што сте рекли погрешно.

Није увек у питању карактер. Понекад је корен у првом односу који смо имали, оном са мајком која није умела или није хтела да нас види.

Корени несигурности који се вуку из детињства

Дете које расте уз превише критичну мајку упија поруку „ниси довољно добар“ као сунђер.

Студија објављена у часопису „Journal of Experimental Child Psychology“, истраживање о родитељском перфекционизму и дечјој анксиозности, повезује такав притисак са перфекционизмом, а понекад и са депресијом у каснијим годинама. Мајка то ретко ради из злобе, чешће из сопствене несигурности или превисоких очекивања.

Емоционално занемаривање иде корак даље. Кад дете годинама не добија пажњу, мозак научи да су емоције нешто што се гута, а не изговара.

Одрасла особа онда или тражи пажњу до исцрпљености или бежи од сваке блискости, јер поверење никад није било безбедно.

Кад вас празнина из детињства прати кроз живот

Осећај неприпадања је конкретан, не апстрактан. Седите међу људима који вас воле и осећате се као гост који је залутао на туђу славу. Кад та хладноћа стигне од родитеља, урезује се дубље од било које касније увреде.

Недостатак љубави у детињству уме да се прелије и на ментално здравље.

Мајка која омаловажава дете најчешће лечи сопствене непрерађене ране, али дете то не зна. Оно само научи да је нешто са њим погрешно, и ту убеђење остаје да ради у позадини деценијама.

6 знакова да је недостатак мајчинске љубави обликовао вашу личност

Ако препознате себе у неколико ових тачака, нисте чудни и нисте сами. То су наслеђени обрасци, не ваша кривица.

- Стално осећање да нисте довољно добри, колико год постигли

- Тешко вам је да смирите јаке емоције кад вас нешто погоди

- Осећај да нигде стварно не припадате, чак и међу својима

- Повремени проблеми са расположењем и анксиозношћу

- Скоро никад не умете да кажете „не“ без осећаја кривице

- Мучи вас свака одлука, јер се плашите да ћете погрешити

Последња ставка има име. Деца контролишућих мајки одрастају ненавикнута да бирају, па им и избор сендвича у пекари уме да постане мала криза. То се зове родитељска психолошка контрола, и оставља одраслу особу која туђе мишљење слуша гласније од свог.

Први корак није опростити мајци, већ себи

Супротно популарном савету, опоравак не почиње великим помирењем са мајком. Почиње много тише, у тренутку кад први пут кажете „не“ и преживите осећај кривице који долази после.

Замените стару поруку „нисам довољан“ конкретним поступком бриге о себи, данас, не кад се све среди.

Ако сумња у себе постане хронична и кочи вас годинама, разговор са психотерапеутом није луксуз него скраћеница.

Образац се прекида, само ретко сам од себе.

(Крстарица)