Село у којем живи 14 људи: "Уклоните нас са листе УНЕСКО-а"

У срцу Словачке сместило се Влколинец, бајковито село са само 14 сталних становника. Његових 45 традиционалних дрвених кућа донело му је статус УНЕСКО-ве светске баштине. Иако изгледа као призор из прошлости, живот у селу за мештане је све тежи. Сваке године посети га око 100.000 туриста, што озбиљно нарушава приватност становника. Мештани тврде да им посетиоци улазе у дворишта, завирују кроз прозоре и понашају се као да су у музеју.

Због строгих правила заштите не могу слободно да држе животиње ни да обрађују земљу као некада. Број становника последњих деценија готово преполовио. Стручњаци упозоравају да село полако постаје празан музеј на отвореном. Део мештана зато жели да се Влколинец уклони с УНЕСКО-овог списка. Уместо престижа, светска слава за њих је постала права ноћна мора.

Годишња бројка од 100.000 посетилаца стоји у невероватном контрасту са бројем сталних становника, који се у последње три деценије преполовио. Данас у Влколинецу живе само четири породице. Ова сразмера, већа од седам хиљада туриста на једног становника, претворио је свакодневицу у борбу за приватност. Проблем није само у броју људи, већ у њиховом понашању. Мештани се жале да се многи туристи понашају као да су у забавном парку, а не у нечијем дому.

- Ова наводна част постала је не само терет, већ и ноћна мора - поверио се један становник британским медијима, додајући како их је "УНЕСКО претворио у туристички 'зоолошки врт'".

Пријављени су случајеви антисоцијалног понашања који укључују неовлашћен улазак у приватна дворишта и вртове, вожњу бициклима упркос забранама па и, оно најгоре, завиривање кроз прозоре кућа, па чак и у кухиње док породице ручају.

Најстарији становник села, 67-годишњи Антон Сабука, покушао је да заштити свој мир постављањем баријера и знакова са натписима "Приватно власништво" и "Забрањено фотографисање". Његов закључак је поражавајући: "Није помогло".

Парадокс Влколинеца лежи у строгим правилима која намеће статус заштићене баштине. Док се интервенције повезане са туризмом, попут штандова са сувенирима и брзом храном који нарушавају историјски амбијент, често толеришу, правила за становнике су неумољива.

- УНЕСКО штити куће, али не и људе - сажима Сабука горку истину са којом се суочавају.

- Због строгих прописа не можемо да држимо животиње нити ад обрађујемо мале парцеле земље као што смо некад чинили - објаснио је, описујући како су им онемогућене традиционалне активности које су вековима биле срж живота у селу.

Ова правила, осмишљена да очувају аутентичност села, заправо гуше живот у њему. Осећај да су постали експонати у властитим домовима довео је до драстичног пада броја становника.

Кад је село уписано на УНЕСКО-ов попис 1993. године, у њему је живело 27 људи. Данас их је остало само 14. Млађи одлазе у потрази за послом и нормалнијим животом, док се деца и унуци враћају само за празнике.

Стручњак за баштину Милош Дудаш упозорава на опасност која прети самој суштини Влколинеца. Према његовим речима, село је уврштено на списак не само због своје јединствене дрвене архитектуре, већ првенствено зато што је било функционално, живо насеље.

- Упис је донео част и престиж, али и проблеме - рекао је Дудаш, истичући драматичан пораст туризма, потпуни губитак приватности и трансформацију сталних домова у викендице.

Управо је свакодневни живот био пресудан фактор у номинацији. Та се стварност, тврди Дудаш, сада губи, а Влколинец се, противно изворној намери УНЕСКО-а, "претвара у празан и мртав музеј на отвореном".

Из саме агенције УН-а признају да је село "рањиво на утицаје туризма", али део одговорности пребацују и на "повећање броја привремених становника који купују некретнине у рекреативне сврхе".

Фрустрација становника досегла је тачку врења, а све су гласнији позиви да се село уклони с списка светске баштине.

- Побрините се да нас избришу с УНЕСКО-вог списка. Живели бисмо боље - директан је Антон Сабука. Такав је корак, међутим, редак и политички осетљив те захтева одлуку и словачке државе и самог УНЕСКО-а. Влколинец тако остаје на списку, заробљен између међународног признања и очајничке жеље својих последњих становника да врате свој мир и живот.