Шта танго има што други плесови немају?

Анђић је истакао да га посебно радује чињеница да је танго култура кроз историју била инспирација бројним великим књижевницима, међу којима су Хорхе Луис Борхес, Хулио Кортасар и Хуан Карлос Онети.

Према његовим речима, њихова дела показују колико је танго дубоко укорењен у културу Латинске Америке и колико је често био покретач или важан део књижевних прича.

- Борхес, Кортасар, Онети, сви су у књизи, а причали су фантастичне приче о тангу или са тангом као неком врстом спиритус мовенса за развој приче. Не само Аргентинци и Уругвајци, већ и важни аутори из других латиноамеричких земаља - рекао је Бранко Анђић.

Он је оценио да се права природа танга најбоље може разумети када се упозна у његовом изворном окружењу, пре свега у Аргентини и Уругвају. Танго, како је навео, није само музика или игра, већ читав начин доживљавања света, због чега га сматра културом, а не тек подкултуром.

Посебност овог музичког и плесног израза додатно наглашава бандонеон, инструмент који се готово искључиво везује за танго. Управо спој музике, плеса, естетике и снажних емоција омогућио је тангу да опстане и више од једног века након свог настанка.

- Људи се питају како је могуће да је танго, који је био веома популаран почетком 20. века, и данас толико присутан. Управо због те мистике или мистичне носталгије, танго је једна идеална врста ескапизма - објаснио је Бранко Анђић.

Иако је настао у Јужној Америци, танго је данас веома присутан и у Србији, а Београд је, према Анђићевим речима, постао једно од важнијих места за развој ове културе ван њеног изворног простора. У престоници постоји велики број школа и милонга, односно места на којима се танго игра, а процене су да у Србији око 10.000 људи плеше танго.

Анђић подсећа да је танго пре свега урбана култура, која се развијала у Буенос Ајресу и Монтевидеу у време великих таласа досељеника. Настао је на периферији градова, у срединама у којима су се сусретали људи различитог порекла, језика и друштвеног статуса. У почетку су га, према историјским подацима, играли углавном мушкарци, да би временом прерастао у једну од најпрепознатљивијих плесних култура света.

Једна од његових највећих вредности, сматра Анђић, јесте чињеница да танго брише друштвене разлике.

- Велика врлина и велика привлачност танга јесте што је потпуно бескласан. Људи који оду да играју танго оставе своју личну карту и свој посао код куће - истакао је он.

Као илустрацију навео је пример играча из Буенос Ајреса који је по професији гробар, али који викендом одлази на милонге и плеше са женама које су можда на високим пословним функцијама. На подијуму, како каже Бранко Анђић, друштвени статус више није важан - остају само музика, плес и међусобна комуникација.

Управо емоција и непосредан контакт чине танго тешко заменљивим у времену дигиталних технологија. Анђић сматра да савремене апликације и виртуелна комуникација не могу да надоместе искуство плеса, који захтева поверење, блискост и храброст да се уђе у контакт са особом коју често први пут срећете.

- Танго дефинитивно нећете заиграти преко апликације - поручио је Анђић.

За разлику од представе да је танго првенствено израз трагедије, Анђић наглашава да је у његовој сржи носталгија - за домовином, породицом, прошлим временима или љубављу која је остала неостварена. Та осећања, према његовим речима, у тангу добијају посебну естетску форму.

- То је игра носталгије за домовином коју су људи оставили, за породицом која их чека негде далеко, за пропалом или неоствареном љубављу - рекао је Анђић.

У књизи "Милонга страсних сенки" аутори су кроз 24 приче и 24 појма покушали да представе различите сегменте танго културе. Међу њима је и култ мајке, који је, према Анђићевим речима, веома важан у традиционалним танго песмама.

Танго је, како је оценио, истовремено настао као израз маргинализованих и сиромашних слојева друштва, али је временом постао високо естетизована уметност са препознатљивом иконографијом и снажном сензуалношћу.

Посебан део танго културе представљају и правила комуникације на милонгама. Тако се плесачи често позивају на плес путем такозваног цабецеа - дискретног погледа, климања главом или осмеха, чиме се омогућава да позив буде прихваћен или одбијен без непријатне ситуације. Танда представља групу од четири танго теме, након чега следи кратка пауза и нова група песама.

Анђић сматра да људи често почињу да играју танго у периодима живота када желе промену, ново искуство или другачију врсту контакта са људима. Управо из разговора са љубитељима танга у Србији настала је и идеја за књигу.

Он и Ксенија Билбија најпре су истраживали танго сцену у Буенос Ајресу, а потом разговарали са људима који се овим плесом баве у Србији. Тада су, како каже Анђић, схватили да упркос великом интересовању за танго код нас готово да не постоји литература која се бави његовом културом и значењем.

- Испоставило се да, упркос томе што је танго толико популаран, код нас уопште нема никакве танго литературе. Људи који воле танго и играју танго рекли су нам: "Па нема ништа". Тако се родила идеја да направимо ову књигу - закључио је Анђић.

(Танјуг)