Тражио козу, нашао злато: 10.000 људи похрлило у село

За само неколико недеља мало село Чепорор претворило се у импровизовано рударско насеље које је, према проценама локалних власти, у једном тренутку привукло око 10.000 људи.

Манасе Ломачар, 33-годишњи пастир коза, каже да је сасвим случајно открио златни грумен. Неколико недеља касније продао је три грама злата за 36.000 кенијских шилинга, односно око 280 долара.

BloombergAdria.com

Вест о његовом проналаску брзо се проширила и, према његовом уверењу, подстакла долазак хиљада трагача за златом у Чепорор. Тамо где су још прошлог месеца били само жбуње и пашњаци, данас се виде бројне ископане јаме, гомиле земље и импровизовани рударски кампови.

Није, међутим, сасвим јасно да ли је управо Ломачаров проналазак покренуо златну грозницу или су кључну улогу имала и друга недавна открића. Локалне власти процењују да је на врхунцу потраге у ово подручје стигло око 10.000 људи.

За многе од њих чак и мала количина злата могла би да значи велику промену. Реч је углавном о људима из Кеније и суседне Уганде који живе од несигурних прихода из пољопривреде.

Све је почело потрагом за козом

Ломачар каже да је злато пронашао потпуно случајно. Док је тражио несталу козу, наишао је на групу жена које су уз корито реке испирале земљу у потрази за златом.

– Придружио сам им се и тако се сазнало да на овом подручју има злата – рекао је за „BBC“.

Од тада је подручје привукло бројне људе који се надају брзој заради.

Патрик Локолија, пољопривредник и сточар из оближњег села Напавои, стигао је у Чепорор како би покушао да заради додатни новац за своју породицу.

– Имам децу која иду у школу и плаћање школарине за мене је велики проблем – рекао је.

Међу трагачима је и 18-годишња Абигејл Челенгат. Пре доласка у Чепорор никада се није бавила рударењем, али се нада да ће пронаћи довољно злата за школовање и помоћ млађој браћи и сестрама.

Стотине људи сада раде једни поред других. Мотикама и лопатама разбијају тврдо тло, док други ископану земљу носе до оближње сезонске реке. Тамо, углавном жене, клече у мутној води и испирају блато и песак у потрази за ситним траговима злата.

Искуснији рудари копају све дубље јаме и разбијају стене.

Гласине додатно распламсале златну грозницу

Самјуел Кијари, заменик повереника округа Вест Покот, сматра да су златну грозницу покренула два значајнија проналаска.

– Младићи су пронашли оно што је изгледало као значајна количина злата. Следећег дана жене су на истом подручју пронашле још једну већу количину – рекао је за „BBC“.

Жене су, према његовим речима, годинама уз исто сезонско речно корито проналазиле мање количине алувијалног злата, од чега су обично зарађивале између осам и 23 долара недељно.

Међутим, почетком августа пронађене су веће количине, што је привукло пажњу јавности. Како су се гласине шириле, тако су, сматра Кијари, расли и наводни износи пронађеног злата.

Приче о великим проналасцима привукле су све више људи, укључујући и оне који се никада раније нису бавили рударењем.

Број трагача сада се смањио на око 2.500 јер су неки одустали од потраге. Иако нема сумње да је злато пронађено, још није познато колике су стварне залихе испод земље нити да ли имају комерцијалну вредност.

Појединачни проналасци наводно вреде од неколико стотина кенијских шилинга па све до око 78.000 шилинга, односно приближно 600 долара.

Трагачи долазе и из Уганде

Вест Покот граничи се са Угандом, а становништво са обе стране границе вековима је повезано породичним и друштвеним везама.

Мугиша Годфри, мали рудар из Бусије у источној Уганди, у Чепорор је стигао након што му је пријатељ рекао за проналазак злата.

На пут је потрошио око 100.000 угандских шилинга, односно приближно 27 долара. Међутим, животни услови у новом рударском насељу далеко су од идеалних.

– Спавамо под дрвећем, а ујутру настављамо да радимо. Понекад радимо и дању и ноћу – рекао је Годфри.

До сада није пронашао ништа, али не намерава да одустане.

– Не можемо да се вратимо док нешто не пронађемо. Тек када пронађемо оно што нам треба, можемо да се вратимо кући – каже он.

Златна грозница донела посао и трговцима

Потрага за златом није донела прилику само онима који копају. Према локалним властима, око рударског подручја појавило се више од 200 пословних објеката који продају храну, воду и друге основне потрепштине новом становништву.

Ирен Амеја стигла је из суседног округа Баринго како би продавала воду, безалкохолна пића, хлеб, млеко и другу храну.

– Надам се да ћу, када одем одавде, зарадити довољно новца да наставим свој посао и проширим га – каже она.

Нагли прилив становништва, међутим, разоткрио је и озбиљан недостатак основне инфраструктуре.

– Ово је шума и налазимо се усред планина. Немамо чисту воду ни за пиће ни за купање – упозорава Амеја.

Посебно је тешко женама.

– Морате да пронађете сигурно место за спавање јер су већина људи који овде спавају мушкарци – каже она.

Локалне власти признају да је долазак хиљада људи створио огроман притисак на подручје које нема готово никакву инфраструктуру, водовод ни одговарајуће санитарне услове.

Здравствене службе послате су на терен како би надзирале ситуацију и спречиле могуће избијање болести. Појачане су и полицијске патроле због забринутости за безбедност жена и девојака, укључујући ризик од сексуалног насиља.

Страх од укључивања деце у рударење

Власти посебно брине могућност да деца напусте школу како би учествовала у потрази за златом. Школска година требало би да почне у септембру, па се предузимају мере како би се деца и млади спречили да остану на рударском подручју.

У међувремену, они који још трагају за златом копају све дубље. Неколико камиона већ је одвезло ископани материјал у оближњи град Ортум, где ће бити обрађен. Власти сада чекају резултате.

Тек након анализе биће јасније колико злата заправо има у том подручју и може ли његово вађење да буде комерцијално исплативо.

Пастир који је све покренуо тражи помоћ државе

За Манасеа Ломачара решење није заустављање рударења, већ његово боље организовање. Жели да држава помогне локалним рударима како би злато могли да траже и ваде безбедније и ефикасније.

– Тражили бисмо од владе помоћ, на пример металне детекторе, који би нам могли помоћи да утврдимо има ли овде још минерала и тако омогућимо развој наше заједнице – каже Ломачар.

Као доказ сиромаштва у том крају показује на оближње куће.

– Ако погледате око себе, готово да нема кућа са лименим крововима. Већина су куће са сламнатим крововима.

Да ли ће Чепорор заиста постати велико рударско подручје или ће се златна грозница стишати једнако брзо као што је почела, још није познато.

За хиљаде људи који су стигли у потрази за богатством, међутим, нада да ће управо они пронаћи свој златни грумен и даље је довољно снажна да наставе да копају.

(Index.hr)