Литургија у Аја Софији: Предводио је искушеник са Свете Горе

Главни актери ове смеле акције били су архиманадрит, који је имао чин мајора, Елефтериос Ноуфракис (рођен као Емануил 1872. или 1874. године у селу Алонес у Ретимну) и четири грчка официра: бригадир Амбросиос Франзис млађи, мајор Лиароматис, капетан Стаматиоу и потпоручник Николаоу.

Крај Првог светског рата означио је и крај Османског царства, које је било на губитничкој страни. Једна од последица османског пораза била је савезничка окупација Цариграда (13.10.1918-10.4.1923) након потписивања Мудроског примирја (18/31. октобар 1918). Цариград су окупирале британске, француске, италијанске и грчке трупе. Укупно се у граду искрцало 27.419 британских, 19.068 француских, 3.992 италијанска и 795 грчких војника.

Након победе у Првом светском рату, Французи су се искрцали у Цариграду 12. новембра 1918. године, а британске трупе следец́ег дана. Италијанске трупе су се искрцале у Галати 7. фебруара 1919. Савезничка војна управа у Цариграду је створена у децембру 1919.

Као што је познато, након апела француског премијера Клемансоа, који је дао нека нејасна обећања грчком амбасадору у Паризу, Атосу Романосу, о повратку Тракије Грчкој и француској подршци Грчкој у случају да Американци и Британци покрену питање Смирне, Венизелосова влада је одлучила да пошаље трупе у Украјину да се боре против бољшевика.

Французи су имали економске интересе у региону и били су једине велике силе које су послале грубо организоване експедиционе снаге у Украјину крајем 1918.

BloombergAdria.com

Грчка је послала две дивизије и два ескадрила брдске артиљерије (приближно 23.550 људи), који су кренули за Украјину почетком 1919. Ова кампања је пропала и бољшевици су први помогли Кемалу Ататурку новцем и оружјем. Уосталом, ово је недавно поносно признао и стални министар спољних послова Русије, Сергеј Лавров, блиски сарадник Владимира Путина. Крец́уц́и из Кавале, јединице грчке војске укрцале су се на француски "Тигар" и "Нормандију" и, уз пратњу легендарног бојног брода "Авероф", стигле су у јануару 1919. испред Цариграда.

Тема о литургији у Аја Софији из 1919. године није нова, али постоји једна важна димензија која до сада готово да није детаљно обрађивана - колики је био број становника Цариграда у то време и колико је Грка тада живело у граду.

Процене говоре да је у Цариграду 1919. године живело око 1.200.000 људи. Око 600.000 били су муслимани, претежно Турци. Грка је наводно било између 350.000 и 400.000, Јермена је било око 120.000, Јевреја око 15.000, док је у граду живело и становништво других националности.

Ипак, не постоји потпуно прецизна процена броја становника у том периоду, па различити извори дају различите податке, пише Прототхема. Неки чак наводе да су муслимани чинили између 38% и 44% становништва, што би значило да су били тек незнатно бројнији од Грка. У том периоду Грци су имали и снажну улогу у економско, животу града.

Због тога се често поставља и питање зашто Елефтхериос Венизелос није тражио од Савезника да Грчкој припадне Цариград, већ је приоритет дао Смирни. То је тема која и данас изазива расправе.

Литургија у Аја Софији 

Наводно су сви грчки војници, у тренутку када су угледали Цариград и Аја Софију били веома емотивни. Тако близу, а тако далеко... Људи из 2. дивизије укрцали су се на један од француских бродова. 34. пешадијски пук је припадао њему, са пуковником Цолакопулосом као командантом. Архимандрит Елефтериос Нуфракис је служио у овом пуку. Храбри Криц́анин је изгледа смислио смео план - да делује унутар Аја Софије, 466 година након пада града. У свој план је уплео бригадног генерала Франциса, мајора Лиароматиса, капетана Стаматијуа и поручника Николаоуа.

BloombergAdria.com

Када су угледни Грци из Цариграда пришли чамцима на којима су се налазили грчки војници, затражили су од пуковника Тсолакопоулоса дозволу да његови људи посете град. Он је заиста дозволио официрима и оним војницима који су имали родбину у граду да се искрцају и оду у Цариград. Планирана је и посета Васељенској патријаршији и њеном намеснику, митрополиту Доротеју пруском.

Нуфракис, који је са собом имао све што је потребно за служење литургије, и четири официра упутили су се ка Аја Софији. Турски стражар их је погледао непријатељским погледом, али поглед бригадног генерала Франциса натерао га је да заборави сваку жељу за даљом реакцијом. Нуфракис је спровео свој план у дело. Узео је сто који је пронашао у цркви и на њега ставио антименс (то је освештана тканина, која на себи носи разне приказе и ставља се на олтар ради служења тајне Свете евхаристије или је замењује), обукао петрахелију и започео литургију. Главни појац био је мајор Лиароматис.

Грци унутар Аја Софије били су изненађени, али су убрзо побожно посматрали литургију, не верујуц́и шта виде. Управо исто се догодило и Турцима, који су били изненађени. Убрзо, док је литургија трајала, појавило се неколико наоружаних Турака, углавном следбеника Кемала. Грчки официри су извукли пиштоље и спремили се да се боре са Турцима унутар светиње. Чак и ако само спорадично, литургија је била завршена. Када су Нуфракис и грчки официри почели да одлазе, неки Турци су кренули према њима. Међутим, један турски званичник их је зауставио рекавши им "ндурун хемен", то јест, "пустите их да прођу". Иако је то рекао, његов поглед је био пун мржње.

Ипак, морао је да им дозволи одлазак, јер је Цариград у том тренутку био под савезничком окупацијом. Да је дошло до убиства пет грчких официра, последице по турску страну биле би веома озбиљне.

Турски официр није заборавио да су код обала Цариграда биле две спремне грчке дивизије, као ни то да је Цариград тада у суштини био под влашћу победника Првог светског рата, међу којима, наравно, није било Турака. Када је изговорио те речи, Турци су се повукли.

Елефтериос Ноуфракис и остали официри изашли су из Аја Софије и кренули ка обали, где их је чекао чамац. Један крупан Турчин их је пратио, подигао штап и насрнуо да удари Ноуфракиса, знајући да је он био иницијатор тог догађаја. Ноуфракис се сагнуо да се заштити, али је ипак задобио ударац у раме. Бол је био јак, али је прикупио снагу и наставио даље.

У међувремену, мајор Лиароматис и капетан Стаматиоу разоружали су нападача који је био спреман да зада још један, можда и кобни ударац. Затим су стигли до чамца и сви су ушли унутра. Космас је повукао ужад и брзо почео да весла. Убрзо су се њих петорица нашла на грчком ратном броду, безбедни и поносни.

Уследио је и дипломатски инцидент, а о свему је обавештен и султан, који је упутио жалбу Британцима и Французима. "Савезници" су оштро протестовали код премијера Елефтериоса Венизелоса, који је био приморан да укори Ноуфракиса. Ипак, он је касније тајно ступио у контакт с њим и "похвалио и честитао патриоти-игуману, који је макар на кратко оживео најдубље националне снове у Аја Софији", преноси Прототхема.

BloombergAdria.com

Ко је био Елефтериос Ноуфракис?

Елефтериос Ноуфракис (рођен као Емануил) рођен је 1872. или 1874. године у селу Алонес у Ретимну. Основно образовање стекао је у оближњем месту Рустика.

Од 1890. до 1905. године одлази на Свету Гору и живео је у манастиру или испосници, где је постао искушеник, док је истовремено студирао у атонској школи.

Од 1905. до 1907. године студирао је у црквеној школи Ризареј, чији је директор тада био епископ Пентапоља, Нектарије Кефалас, који је касније проглашен светитељем.

BloombergAdria.com

Године 1907, Нуфракис се уписао на Теолошки факултет Универзитета у Атини, где је дипломирао 1911. године. Јерођакон Пајсије, како су га тада звали, касније је постављен за наставника грчког језика у школи у Атолику.

Када је избио Први балкански рат, напустио је школу и појурио у борбу. Од октобра 1912. до краја живота учествовао је у 27 битака. 1915-16. постао је архимандрит и добио име Елефтерије. Вратио се у школу у Аитолику.

Од 1912. учествовао је у бројним војним операцијама, укупно у 27 битака. Током Првог светског рата и касније грчких војних похода учествовао је у борбама у Македонији, Украјини и у Малој Азији, где је и рањен. Након катастрофе у Малој Азији служио је као војни свештеник и проповедник, водећи аскетски живот у војним објектима у Атини.

Године 1940. поново се прикључио војсци упркос годинама и лошем здрављу и борио се у Северном Епиру, где је убрзо због последица зиме и промрзлина пребачен у Атину, где је умро 5. августа 1941. Његови посмртни остаци касније су пренети у родно место. Две улице у Грчкој носе његово име, иако, према наводима Прототхема, држава га није посебно институционално одликовала.

Телеграф