Враћате столицу на место у ресторану - шта то говори о вама?

Психологија овај једноставан поступак повезује са друштвеном свешћу, одговорношћу и практичном емпатијом. Особа која врати столицу на место не води рачуна само о уредности, већ и о томе да не омета пролаз, не остави додатни посао другима и простор остави спремним за онога ко долази после ње.

Зашто овај гест није само ствар пристојности?

Пристојност објашњава део овог понашања. Многи су још у детињству научили да столица остављена ван места може да омета пролаз, направи неред или створи додатни посао другој особи. Временом таква навика може постати аутоматска.

Особа која враћа столицу на место заједнички простор не доживљава као нешто што служи само њој. Свесна је да сто, ходник, ресторан или канцеларија треба да остану функционални и након њеног одласка.

Шта ова навика открива о личности?

Овакво понашање често је повезано са организованошћу и осећајем одговорности. Особи није потребна похвала да би урадила нешто што ће другима олакшати коришћење простора.

Таква пажња може се показати и кроз друге свакодневне поступке: примећивање предмета који ометају пролаз, избегавање остављања нереда другима, бригу о јавним просторима и поштовање неписаних правила заједничког живота. Важно је и то што се овакви поступци најчешће раде без потребе за показивањем.

Какве везе ово има са емпатијом?

Емпатија се види у тренутку када особа помисли на онога ко ће простор користити после ње. То може бити конобар који носи тањире, колега који улази у просторију, особа којој је отежано кретање или неко ко жури ходником.

Уместо да оде и остави столицу на средини пролаза, она је помери пре него што изађе. То је мали гест, али показује обзир према особи која можда никада неће ни знати ко јој је олакшао пролаз.

Када брига прелази у потребу за контролом?

Постоји разлика између здраве бриге о простору и претеране потребе за уредношћу. Враћање сопствене столице на место једноставан је поступак, али велика узнемиреност због тога што други не раде исто може да укаже на ригидност, перфекционизам или потребу за контролисањем окружења.

Знак да навика почиње да оптерећује особу могу бити стална нервоза због столице која није на месту, осећај да мора све да сређује чак и када је исцрпљена, брзо осуђивање других због ситних пропуста, тешко опуштање у неуредном простору или претварање организованости у стално приговарање људима око себе.

Да ли се ова брига види и у другим ситницама?

Често се исти образац види и у другим ситуацијама. То може бити враћање колица за куповину на предвиђено место, чишћење ситне прљавштине коју је особа сама направила, поравнавање предмета у заједничкој просторији или остављање купатила уредним за следећу особу.

Заједничко тим поступцима јесте свест да живот са другим људима захтева пажњу и према ситницама које лако могу да се превиде.

Шта овај мали гест говори о животу у заједници?

Враћање столице на место показује да се поштовање не огледа само у великим гестовима. Оно се види и у неколико секунди пажње, када нико ништа није тражио и када можда нико неће ни приметити шта смо урадили.

На крају, ова навика говори о једноставном односу према простору који делимо са другима. Свако за собом оставља одређени траг, а мали поступци попут враћања столице могу да учине заједнички простор пријатнијим и функционалнијим за оне који долазе после нас.

(Блиц)