У Дунаву открили гвожђе за чак 500 мачева

Откриће је направљено сасвим случајно, током вађења шљунка, а необични предмети су, пуком срећом, примећени пре него што би завршили као отпад или код трговаца старим гвожђем.

Сматра да овај налаз пружа важне трагове о производњи и трговини гвожђем у Европи током гвозденог доба.

BloombergAdria.com

Све је почело током вађења шљунка

Налаз је откривен 2019. године у близини села Дајнхам у Аустрији. Радници су током вађења шљунка из Дунава приметили издужене предмете са шиљатим крајевима, помешане са материјалом из речног корита.

Предмети су одмах пријављени аустријским службама за заштиту културног наслеђа, чиме је спречено да буду одбачени или завршили у отпаду.

Међутим, начин на који је налаз откривен имао је и своју цену. Пошто је коришћен велики багер, првобитни археолошки контекст налазишта је уништен. Због тога истраживачи данас не могу са сигурношћу да утврде како је гвожђе доспело баш на то место у Дунаву.

Пронађено 500 комада, тешких скоро тону

Археолози су међу гомилама извађеног шљунка каталогизовали 193 целе шипке и још 307 фрагмената, односно најмање 500 комада.

Целе шипке биле су у просеку дуге 28,5 центиметара и тешке око два килограма. Када се све сабере, пронађено је приближно тона гвожђа на једном месту.

Реч је о полупроизводима, односно бипирамидалним инготима, који нису били намењени непосредној употреби. Ковачи су их касније могли прерадити у различите предмете.

Археолог Петер Требш са Универзитета у Инсбруку навео је да би количина пронађеног гвожђа била довољна за израду око 500 мачева или чак 8.000 гвоздених ексера.

Како је тона гвожђа завршила у Дунаву?

Најприхваћенија претпоставка истраживача јесте да су шипке биле део терета који се превозио реком. У време када није било железнице, речни транспорт био је један од начина превоза робе, а могуће је да је терет током транспорта изгубљен.

Слични комади већ су пронађени у Манхингу у Немачкој, око 200 километара узводно. Због тога постоји могућност да је гвожђе пронађено код Дајнхама првобитно произведено на подручју Баварске.

Ипак, порекло још није дефинитивно потврђено. Истраживачи анализирају хемијски састав комада, начин њихове израде, близину познатих речних трговачких путева и сличност са ранијим налазима из Манхинга како би прецизније утврдили одакле су потекле.

Налаз открива размере трговине пре више од 2.000 година

Количина од приближно једне тоне гвожђа на једном месту указује на то да производња и трговина овим металом у средњој Европи нису биле ограничене на мале, локалне послове.

Проналазак показује да је током 3. и 2. века пре нове ере постојала организована производња гвожђа у већем обиму, као и могућност транспорта великих количина метала дуж Дунава.

Иако истраживачи нису потпуно искључили могућност да је гвожђе намерно остављено као ритуални депозит, налази из река се у већини истраживања повезују са губитком робе током транспорта. Тежина и количина пронађеног материјала додатно се уклапају у могућност да је реч о изгубљеном терету.

Студију о овом открићу спровели су Петер Требш и археолошкиња Марион Беранже са Универзитета технологије Белфор-Монбелијар. Њихов рад показује како један изгубљени терет може да пружи увид у размере металуршке производње и трговачке мреже које су постојале у Европи пре више од два миленијума.

Свака пронађена шипка тако представља део много веће приче о трговини и производњи гвожђа дуж Дунава, у времену када железнице и савремени путеви још нису постојали.

(Tupi)