Стотине људи чекале да умре: Он је само појео парадајз

Многи су веровали да је отровна, а према једној од најпознатијих легенди, било је потребно да један ексцентрични Американац поједе парадајз пред стотинама људи како би покушао да разбије тај мит.

Према легенди, пуковник Роберт Гибон Џонсон, страствени баштован из Нове Енглеске, најавио је да ће 28. јуна 1820. године појести парадајз на степеницама зграде суда у Салему, у америчкој савезној држави Њу Џерзи.

Његов циљ био је једноставан – желео је да покаже да парадајз, супротно тада распрострањеном веровању, није отрован.

Наводно га је чак и његов лекар упозоравао да ће након што га поједе почети да се пени на уста, добити озбиљне здравствене проблеме и можда умрети.

Стотине људи чекале да виде његову смрт

Прича каже да су се стотине знатижељника окупиле испред суда очекујући да ће присуствовати смрти пуковника.

Џонсон је наводно додатно драматизовао догађај тако што је довео мали оркестар. Пред окупљеном масом узео је парадајз – и појео га.

Ништа му се није догодило.

Према популарној верзији приче, једино што је тог дана „умрло“ било је веровање да је парадајз отрован.

Ипак, аутентичност овог спектакуларног догађаја касније је доведена у питање и нема чврстих историјских доказа да се сцена одиграла управо онако како легенда описује. Оно што јесте познато јесте да је парадајз током 19. века постајао све популарнији у Сједињеним Државама.

Зашто су се људи плашили парадајза?

Један од разлога лежи у ботаници. Парадајз припада породици помоћница, „Соланацеае“, у којој се налазе и отровне биљке попут беладоне.

Због сродства са отровним биљкама, парадајз је у деловима северне Европе својевремено називан и „вучјом бресквом“. Научник Карл Лине касније му је дао научно име „Лyцоперсицон есцулентум“, што се може превести као „јестива вучја бресква“.

Данас је његов научни назив „Соланум лyцоперсицум“.

Постоји и теорија да су страху од парадајза допринели тањири од калаја које су користили имућни Европљани. Такво посуђе је некада садржало значајне количине олова, а киселина из парадајза могла је да доведе до његовог ослобађања из посуђа. Људи би се тако отровали оловом, док би кривица могла бити приписана парадајзу.

Од Астека до Европе

Дивљи преци парадајза потичу из андског подручја Јужне Америке, на просторима данашњег Перуа, Боливије и Еквадора, док се сматра да је његово припитомљавање као хране вероватно почело у Централној Америци.

Астеци су га узгајали и користили у исхрани, а савремена реч „томато“ потиче од речи „томатл“ из језика наватл.

Шпански конквистадори су у 16. веку биљку донели у Европу, где је нарочито постала популарна у медитеранским земљама. У Италији је добила назив „поми д'оро“, односно „златне јабуке“, што указује на то да су неке од раних сорти које су Европљани користили имале жуте плодове.

У другим деловима Европе парадајз се дуго гајио више као украсна и необична биљка него као свакодневна храна.

Воће или поврће?

Парадајз је касније постао предмет још једне необичне расправе – да ли је воће или поврће.

Са ботаничке стране, парадајз је плод, али питање у Сједињеним Државама није било само научно. Од класификације су зависиле царине на увоз.

Спор је стигао чак до Врховног суда САД, који је у случају „Ниx в. Хедден“ парадајз за потребе царинских прописа сврстао међу поврће.

Тако је биљка које су се људи некада плашили као могућег отрова временом постала једна од најраспрострањенијих намирница на свету.

(ipm.missouri.edu)