"Дух шуме" снимљен на Голији: Камера ухватила редак призор

Фотографија ове опасне животиње која не да да се тако често види, постављена је на „Facebook“ страници „Wild Golija“, која се и похвалила овим невероватним „уловом“ камером, па све пратиоце обрадовала садржајем.

– Изненађени бројем сусрета и фотографија ове прелепе и наше највеће мачке, али и пресрећни због његове присутности и бројности. Рис („Lynx lynx“) наша највећа мачка и најређи, али и најлепши ловац ових простора. Солила за срнећу дивљач су места где га камере најчешће ухвате, јер он је свестан да је ту брза храна мало лакше ловљива него у остатку планине – пише поменута страница у опису фотографије.

BloombergAdria.com

Невидљиви господар домаћих шума, евроазијски рис, представља највећу дивљу мачку на Старом континенту и једну од најмистериознијих животиња које корачају Србијом. Препознатљив по карактеристичним црним ћубицама на врховима ушију, густом крзну посутом пегама и кратком репу, овај усамљени и тихи предатор вешто избегава сваки сусрет са човеком.

Због тајновитог начина живота, ноћних навика и способности да се готово нечујно стапа са околином, стручњаци и љубитељи природе га с правом називају „духом шуме“. Његова улога у природи је непроцењива, јер као предатор на врху ланца исхране лови претежно срнећу дивљач, чиме одржава здравље и природну равнотежу шумских екосистема.

Иако је некада био на ивици истребљења, рис је данас у Србији строго заштићена врста, а његова малобројна популација настањује искључиво најнеприступачније и најочуваније пределе. Највиталнија групација ових дивљих мачака у нашој земљи припада карпатској подврсти и сконцентрисана је у источној и североисточној Србији. Своје сигурно уточиште проналазе у густим пространствима Националног парка Ђердап, на Кучајским планинама, Мирочу, као и на обронцима Старе планине.

С друге стране, на крајњем југозападу земље и простору Проклетија, повремено се бележе трагови балканског риса – критично угрожене подврсте чији се укупан број на читавом Балкану процењује на свега неколико десетина јединки.

Упркос строгим законима и напорима биолога да прате њихово кретање помоћу модерних фото-замки, опстанак риса у Србији и даље је пун изазова. Главне претње овом величанственом ловцу више нису природни непријатељи, већ људски фактор.

Губитак и деградација станишта услед сече шума, изградња инфраструктуре која пресеца њихове миграторне коридоре и смањење броја њиховог природног плена представљају проблеме који ће дугорочно одредити да ли ће „дух шуме“ наставити да суверено влада планинама Србије или ће, нажалост, остати само успомена.

(Telegraf.rs)