Како је Десимир говорио о интимним сценама са Снежаном

Рођен је 7. октобра 1950. године у Нишу, а да је жив, данас би прославио 76. рођендан. Преминуо је 10. марта 2020. у Београду, али се његов глас и данас враћа у домове кроз репризе серије која је обележила деведесете.

Парадокс његове каријере био је у томе што му је управо улога која му је донела огромну популарност у једном тренутку постала и терет. Деско није желео да све што је урадио пре и после Вукашина нестане иза једног телевизијског имена.

Љубавна сцена са Снежаном Савић о којој се дуго причало
Један од односа који је додатно обележио Вукашина Голубовића био је онај са Малином Војводић, коју је играла Снежана Савић. Њихове љубавне сцене привукле су велику пажњу публике, а Станојевић је годинама касније отворено говорио о томе како их је доживео.

До тада је готово читаву каријеру градио у позоришту и пред камерама није имао искуства са таквим сценама.

BloombergAdria.com

– Ја нисам имао искуства са љубавним сценама, они су имали, па су ми помогли. Ја према њој нисам гајио таква осећања, зато што ми је колегиница. Та сцена је нама професионална, то је технички изведено, човек се унесе у ту сцену да личи истински, а све је једна техника која се учи. Што се мене тиче, све је прошло без већих проблема, ја сам трапав – говорио је Станојевић.

Снежана Савић тада је већ имала више искуства пред филмском камером, па је Десимир признао да је управо њему снимање било непознатије и узбудљивије.

– Она је већ снимала слободније сцене у филмовима, тако да је њој то било мучније, мени фасцинантније, са више треме. Знао сам теоријски то, из праксе нисам знао, јер у позоришту тога има ретко – закључио је глумац.

На аудицију дошао без спремљеног текста

А до Вукашина Голубовића стигао је готово случајно.

Када је из Ниша дошао у Београд, иза себе је већ имао озбиљан позоришни стаж. У Народном позоришту у Нишу провео је две деценије и остварио више од 80 улога, а потом је каријеру наставио у Позоришту на Теразијама.

Чуо је да редитељ Александар Ђорђевић припрема велики телевизијски пројекат. Познавали су се из Ниша, али Десимир га првобитно није контактирао због „Срећних људи“, већ због представе за коју се тражио глумац са добрим јужњачким акцентом.

Неколико дана касније сазнао је да се одржава кастинг за нову серију и одлучио да оде.

BloombergAdria.com

– Прошло је десетак дана, кувао сам се у себи и чекао. Тада сам чуо да има кастинг за серију и отишао сам. Тада су ме питали шта сам спремио. Рекао сам: „Ништа ја нисам спремио, али моја жена Нада је спремила добар пасуљ кући, па ако хоћете, пођите сви тамо. Маните ме овога“ – присећао се Станојевић.

Није ни слутио да ће управо тај кастинг променити његов живот.

– Прошло је неколико дана и Аца ми каже: „У реду је, играћеш ти то! Не знам шта је, само знам да је много велико“ – говорио је глумац.

И заиста је било велико. „Срећни људи“ постали су једна од најгледанијих домаћих телевизијских серија, а Вукашин Голубовић један од њених најпрепознатљивијих ликова.

„Почео сам да личим на свог оца“

Огроман успех серије донео је и ритам рада какав Станојевић до тада није познавао. Снимало се готово свакодневно, од јутра до вечери, а пројекат је трајао годинама.

Управо тада почео је, како је говорио, другачије да посматра живот свог оца.

BloombergAdria.com

– Зато ми је постало досадно јер сам почео да личим на свог оца, који је био шеф рачуноводства и сваког дана ишао на посао. Стално сам се чудио како може да иде сваког дана на посао. А, ето, ја сам свакога дана ишао на посао по цео дан и тада сам схватио колико је озбиљан рад на том пројекту. Снимали смо тим темпом годинама – присећао се.

Уз Радмилу Савићевић, Велимира Бату Живојиновића, Николу Симића, Марка Николића, Михаила Мишу Јанкетића и читаву плејаду великих глумаца, постао је део телевизијске породице коју је публика годинама доживљавала готово као сопствену.

Али управо је слава Вукашина Голубовића почела да му смета.

Хтео је да напусти серију због Вукашина

Десимир није желео да један телевизијски лик избрише све оно што је радио пре њега.

– Хтео сам и да напустим серију јер нисам желео да ме памте само као Вукашина. Радио сам много с Италијанима, што публици није познато. Да ме зову на улици Вукашин, а не Деско, било би поражавајуће за мене као глумца – говорио је за Курир.

За такав осећај имао је разлога. Станојевић није био глумац који је каријеру направио пред телевизијском камером.

У Нишу је био један од људи који су мењали позоришну сцену града. Основао је Омладинско позориште „Трећа половина“, заслужан је за извођење првог мјузикла у историји нишког Народног позоришта, „Виолинисте на крову“, а режирао је и „Цигани лете у небо“.

Касније је у Позоришту на Теразијама наставио да игра у мјузиклима и великим представама, али је широј публици Вукашин ипак остао прва асоцијација на његово лице.

А онда је у „Срећне људе“ довео и свог пса

Породица Голубовић имала је још једног члана без којег многи данас тешко могу да замисле серију.

Био је то Сима.

BloombergAdria.com

Чупави пас који је освојио публику, нарочито децу, није био животиња доведена само за потребе снимања. Његово право име било је Амон, а припадао је управо Десимиру Станојевићу.

Како је Амон постајао све популарнији, пажња коју је добијао почела је и да га замара.

– Чињеница је да се Амон, коме је десет година, већ уморио и да више нема „живаца“ за глуму и славу која га је спопала. Деца када га виде, крену да га пипкају и штипкају, а њему, сиромаху који није ни за шта крив, то више уопште не прија, а и нема никакве конкретне користи, ни коску више не добија – говорио је Десимир својевремено за „ТВ Новости“.

Решење је пронађено у породици.

– Зато сада малог Симчета, који је „пљунути“ тата, уводимо у посао. Чекам да још мало порасте, рођен је петог марта, у знаку Рибе, па ће ускакати уместо свог оца када год то буде потребно – причао је глумац.

Тако је и телевизијски Сима добио наследника – сопственог сина.

„У Америци би имао ветеринара, менаџера и педикира“
Десимир се често шалио на рачун Амонове популарности, али је иза тих шала постојала и озбиљна идеја.

– Да је Амон то што јесте у америчким условима, сада би имао свог личног ветеринара, гувернанту, менаџера, фризера, педикира и шта све не, и то не због њега него би ту људи њушкали велики извор пара – причао је.

BloombergAdria.com

Већ тада је размишљао о томе колико би дечји филм са псом у главној улози могао да буде гледан.

– Скоро у сваком америчком филму појави се и понеки симпатични псић, па сам и ја дошао на идеју и предложио неким људима да и ми снимимо дечји филм у којем ће главна личност бити пас. Синиша је веома заинтересован за ту идеју, а ја сам већ смислио и наслов – „Сима се враћа кући“. Верујем да би тај филм био страховито гледан и мислим да нема детета које не би отишло у биоскоп или гледало на телевизији – говорио је.

Жалио је, међутим, што је дечји филм код нас био потиснут.

– Код нас је дечји филм склоњен на маргину и нико ту не види прави посао, а ја га видим – закључио је.

Ћерке су биле његове „керовође“

Амонова „глумачка каријера“ била је породични посао.

Уместо класичног хонорара за пса, новац су добијале Десимирове ћерке, које су биле задужене да га доведу на снимање и врате кући. Отац их је због тога у шали звао „керовођама“.

На сету је Амон имао још једног великог савезника – Радмилу Савићевић.

Када су се годинама касније појавиле приче да је Сима током снимања био слеп, Десимир их је демантовао.

– Сима није био слеп. Видео је слабије, али слеп није био. Моја ћерка је, током снимања, углавном била задужена за њега, да би мене мало растеретили, а доста се бринула и покојна Радмила Савићевић која је увек у џеповима имала чварке и неке друге ситнице – причао је.

Амон притом није прошао класичну филмску дресуру.

– Углавном смо све радили из једног понављања, брзо је схватао шта треба да учини. Није прошао класичну дресуру, иако сам ја кинолошки судија и знам све око тога – открио је Станојевић.

(Курир)