Да ли је дошао крај књижевности какву познајемо?

Његов аутор негира да је користио вештачку интелигенцију, али је признао ранији плагијат. У међувремену, истраживања показују да се писци плаше да би машине могле да им преотму не само посао већ и будућност књижевности.

Можда је дошло време да баталите писање. Не зато што више нема шта да се каже, не зато што су људи престали да читају и не зато што је свака добра прича већ испричана, него зато што се појавио неко ко може да напише нову, довољно уверљиву, за неколико секунди.

Не тражи хонорар, не преговара са уредником, не пати од недостатка инспирације, не узима боловање и може да ради на хиљаду рукописа истовремено.

Тај неко нема ни детињство, ни љубавну историју, ни непроспаване ноћи, ни успомену на мирис собе у којој је последњи пут видео оца.

Има, међутим, нешто што књижевна индустрија све теже може да игнорише: способност да од огромне количине већ написаних речи састави текст који може да прође као људско дело.

Ако вам све ово звучи као претеривање, погледајте шта се управо догодило у Француској, земљи која књижевност и даље третира као озбиљну културну институцију, а књижевне награде као догађаје од националног значаја.

Случај хаићанско-канадског писца Телисона Орелијена ("Thélyson Orélien") и његовог дебитантског романа "C'était ça ou mourir", односно „Или ово или смрт“, постао је симбол нове, прилично непријатне дилеме: шта се догађа када више није довољно прочитати књигу да бисте знали ко ју је написао?

Роман продат у 35.000 примерака постао предмет скандала

Орелијенов роман прати хаићанског мигранта који пролази кроз опасно путовање кроз Латинску Америку, бежећи од насиља и покушавајући да стигне до Канаде.

Прича о егзилу, преживљавању и људској патњи привукла је пажњу француске књижевне јавности. Књига је освојила награду за роман ланца "Fnac", а за само пет недеља продато је око 35.000 примерака.

Онда је стигао ударац који није имао везе са књижевном критиком у традиционалном смислу.

У септембру 2026. године, анонимни налог на друштвеној мрежи Икс, познат као "Balance ton Claude", објавио је тврдње да је роман готово у целости генерисан вештачком интелигенцијом.

Као потпору наводима поменуо је алат за детекцију садржаја генерисаног вештачком интелигенцијом "Pangram".

Тврдње су се прошириле интернетом, а расправа се преселила из књижевних кругова на друштвене мреже и у медије. Роман је избачен са шире листе кандидата за награду Гонкур.

Важно је, међутим, направити разлику између сумње и доказа. Резултат детектора вештачке интелигенције сам по себи не доказује да је неки текст написала машина.

Орелијен је негирао да је вештачка интелигенција написала његов роман, а у изјави објављеној 13. октобра инсистирао је на томе да је дело његово.

Истовремено, признао је да је раније плагирао туђе текстове.

Канадски лист "La Presse" указао је на преузете делове из дела француског аутора Луја Пауелса у једној Орелијеновој причи из 2012. године, као и на преузимање садржаја из новинског текста у коментару објављеном 2013. године.

Писац се извинио због тих поступака, назвавши их неприхватљивим грешкама.

Дакле, није доказано да је вештачка интелигенција написала роман који је уздрмао француску књижевну сцену.

Али управо је у томе суштина приче: довољно је било да се појави сумња да би се отворило питање које књижевност више не може да избегне.

Ако књига може да делује довољно уверљиво да освоји читаоце и признања, а затим постане предмет сумње да ју је написала машина, на основу чега ћемо убудуће процењивати књижевни таленат?

По реченицама, емоцијама, оригиналности, биографији аутора или документацији која доказује како је рукопис настао?

И ко ће уопште моћи да пружи такав доказ?

Половина писаца верује да би вештачка интелигенција могла потпуно да их замени

Орелијенов случај није усамљен инцидент нити само још једна свађа око књижевне награде.

Он долази у тренутку када се генеративна вештачка интелигенција шири кроз читаву индустрију писане речи, од новинарства и рекламних текстова до превода, сценарија и романа.

Истраживање Универзитета у Кембриџу, објављено у новембру 2025. године, показало је да 51 одсто објављиваних британских романописаца верује да би вештачка интелигенција на крају могла у потпуности да замени њихов рад.

Чак 59 одсто испитаних аутора навело је да зна да је њихов рад коришћен за обуку великих језичких модела без дозволе или накнаде.

Њих 39 одсто изјавило је да је већ претрпело пад прихода повезан са генеративном вештачком интелигенцијом, док 85 одсто очекује да ће им она додатно смањити будуће приходе.

То нису прогнозе технолошких песимиста који никада нису написали роман. То су одговори људи који од писања живе или покушавају да живе.

Проблем је једноставан

Човеку су за роман потребни месеци, понекад и године рада. Потребни су му уредник, издавач, промоција и читаоци који ће бити спремни да плате његову књигу.

Вештачка интелигенција може да произведе огромну количину текста уз занемарљиве трошкове по додатном рукопису.

Ако издавач добије могућност да произведе десетине или стотине наслова за цену за коју би раније ангажовао једног писца, економско искушење постаје очигледно.

Британска списатељица Трејси Шевалије, ауторка романа „Девојка са бисерном минђушом“, упозорила је управо на такав сценарио.

Ако индустрија буде вођена пре свега профитом, издавачи би могли да се окрену књигама генерисаним вештачком интелигенцијом зато што су јефтиније за производњу.

Ако такви наслови буду и јефтинији за купце, упозорила је, људски аутори могли би да се нађу у положају занатлија који ручно израђују производе на тржишту преплављеном јефтином машинском робом.

То је можда најнепријатнија страна читаве приче

Вештачка интелигенција не мора да напише најбољи роман на свету да би угрозила писце.

Довољно је да напише довољно добар роман, довољно брзо и довољно јефтино.

Салман Ружди поставио је границу која би могла брзо да нестане

Нису сви писци уверени да је књижевност већ изгубила битку.

Салман Ружди је у јуну 2025. године, говорећи на фестивалу у Хеју, поручио да вештачка интелигенција још има озбиљну слабост: недостатак смисла за хумор.

Његова процена била је да ће писци имати много озбиљнији проблем оног тренутка када "ChatGPT" буде могао да напише књигу која је заиста смешна.

Руждијева опаска звучи као шала, али је у њој садржано озбиљно питање.

Књижевност није само граматички исправна реченица, заплет који функционише или лик који има препознатљиве особине.

Она је и способност да се свет види из неочекиваног угла, да се пронађе хумор у трагедији, да се напише нешто што читаоца изненади чак и када мисли да је већ све разумео.

Ипак, границе онога што вештачка интелигенција може да произведе померају се брзо.

Системи који су донедавно састављали укочене, предвидљиве пасусе данас могу да опонашају различите књижевне регистре, да одржавају радњу кроз дуже текстове, развијају ликове и преправљају рукописе према уредничким смерницама.

То не значи да су постали велики писци

Значи да је све теже одредити где престаје техничко састављање текста, а почиње оно што називамо књижевним стваралаштвом.

Док се писци питају да ли ће их машине заменити, део издавачке индустрије већ експериментише са њиховим могућностима.

Истраживање часописа "Wired", објављено 10. октобра 2026. године, засновано на разговорима са више од две десетине запослених у издаваштву, описује како велике америчке издавачке куће, међу којима су "HarperCollins", "Simon & Schuster" и "Hachette", користе алате вештачке интелигенције за различите послове.

То обухвата писање промотивних материјала, текстова за корице књига, комуникацију са књижевним агентима, па чак и израду насловних илустрација.

Запослени су изразили забринутост због недостатка транспарентности, могућег кршења ауторских права и притиска да се аутоматизује све већи број послова.

Другим речима, вештачка интелигенција не чека да једног дана освоји књижевни свет.

Она је већ ушла у издавачке канцеларије, маркетиншке тимове и уредничке процесе.

Питање је само колико далеко ће индустрија отићи у њеном коришћењу и да ли ће читаоци знати када је неки садржај настао уз помоћ машине.

У томе лежи и парадокс: издавачи могу да користе вештачку интелигенцију да би убрзали и појефтинили сопствени рад, док се од аутора очекује да докажу да њихове књиге нису настале на исти начин.

А када се једном отвори простор за сумњу, последице могу бити озбиљне чак и ако се оптужба покаже као нетачна.

Писац може годинама да гради име, а затим да се нађе у ситуацији да мора да објашњава како је написао сваку реченицу.

Да ли је онда заиста дошао крај књижевности?

Можда је најава краја књижевности претерана.

Можда књижевност неће нестати, али ће се променити до непрепознатљивости.

Филм није убио позориште, телевизија није уништила филм, а интернет није угасио књигу.

Ипак, вештачка интелигенција доноси другачију врсту изазова: она не мења само начин на који се прича преноси него може да преузме и сам чин њеног писања.

Највећа опасност можда није у томе што ће вештачка интелигенција написати роман који је бољи од „Рата и мира“.

Опасност је у томе што ће тржиште бити преплављено милионима наслова који су довољно добри да задовоље део читалаца, а толико јефтини да људски аутори више неће моћи да конкуришу њиховој производњи.

У таквом свету вредност књиге могла би да се помери са питања шта је написано на питање ко је то написао.

Биографија, лично искуство, рукописне белешке, сведочења уредника и транспарентност процеса могли би да постану важнији него икада.

Истовремено, ни они неће увек бити довољни да уклоне сумњу.

Постоји и дубљи проблем

Ако се вештачка интелигенција обучава на милионима књига које су написали људи, а затим почне да производи нове књиге које ће се користити за обуку следећих система, шта ће се догодити са књижевним језиком?

У једном есеју објављеном на сајту Букерове награде изнет је страх да би такав процес могао да доведе до постепеног осиромашења књижевности, уколико се нови системи буду све више ослањали на садржај који су претходни системи већ произвели.

Књижевности су потребна нова искуства, нови гласови, нове опсесије и људи који ће имати храбрости да напишу нешто што још не постоји.

Машина може да комбинује постојеће обрасце, али остаје питање може ли да створи дело које мења начин на који човечанство разуме себе.

Зато је случај Телисона Орелијена важнији од једног романа и једне књижевне награде.

Његова књига није доказано дело вештачке интелигенције, али је постала повод за расправу која би могла да одреди будућност читаве професије.

Аутор је признао раније плагирање, али негира да је вештачка интелигенција написала роман.

Та разлика мора да остане јасна ако желимо да расправљамо о стварним чињеницама, а не само о страху од нових технологија.

Можда, дакле, не треба да баталите писање

Али ако сте писац, вероватно више не можете да се понашате као да се ништа није догодило.

Јер у свету у којем машина може да произведе хиљаде страница за неколико минута, људски аутор мораће да понуди нешто што није могуће измерити бројем речи, брзином производње или ценом примерка.

Мораће да понуди разлог због којег би неко пожелео да чита баш њега.

А ако књижевна индустрија тај разлог не буде умела да препозна и плати, можда неће нестати књижевност.

Можда ће нестати могућност да се од ње живи.

(Telegraf.rs)