Извор:Фото: depositphotos/Anton_Medvedev, Artur Widak/NurPhoto/Shutterstock Editorial/Profimedia, wiki

Две коцке уранијума откриле велику Хитлерову тајну

Извор: Нпортал

19.10.2026.

11:43

НАЦИСТИЧКА Немачка током Другог светског рата развијала је нуклеарне технологије, а страх да би Адолф Хитлер могао први да дође до атомске бомбе био је један од разлога због којих су Сједињене Америчке Државе покренуле огромни тајни пројекат њеног развоја. Ипак, колико су немачки научници заиста били близу тог циља?

Ново научно истраживање показује да су немачки научници били много даље од функционалног нуклеарног реактора него што се раније веровало.

До овог закључка истраживачи су дошли проучавајући две сачуване коцке природног уранијума, али и историјске документе, техничке извештаје и преписку из ратног периода. Анализа је открила да последњем немачком експерименталном реактору није недостајало тек мало материјала да проради, већ знатно веће количине кључних састојака које тадашња Немачка није могла лако да обезбеди.

BloombergAdria.com

Коцке уранијума откриле колико је пројекат заостајао

Немачки нуклеарни програм, познат као „Уранијумски пројекат“, обухватао је истраживања која су требало да покажу како се енергија из атомског језгра може искористити. Један од његових најважнијих циљева био је развој експерименталног реактора, јер је такав уређај могао да отвори пут ка производњи плутонијума, материјала који се може користити у нуклеарном оружју.

Последњи велики немачки покушај био је реактор Б8, састављен 1945. године под вођством физичара Вернера Хајзенберга. Уместо горива у облику шипки какве се често повезују са данашњим нуклеарним реакторима, користио је коцке природног уранијума које су биле распоређене у посебној конструкцији и окружене тешком водом.

Зашто је тешка вода била толико важна?

Да би нуклеарни реактор радио, није довољно само имати уранијум. Када се језгро атома подели, ослобађају се енергија и неутрони, који могу да изазову нова цепања. Да би се реакција одржавала, потребно је пажљиво подесити услове у којима се ти неутрони крећу, а за то се у одређеним реакторима користи такозвани модератор, односно материјал који их успорава.

Немачки научници ослањали су се на тешку воду, која изгледа готово исто као обична, али садржи другачији облик водоника, познат као деутеријум. Она може ефикасно да успорава неутроне, а да их притом не апсорбује превише, због чега је била важна за конструкцију реактора Б8. Проблем је био у томе што је Немачка имала ограничене залихе ове супстанце.

Саботаже су додатно пореметиле немачке планове

Важан извор тешке воде за немачки програм било је постројење компаније "Norsk Hydro" у норвешком Веморку. Током рата, савезници су настојали да спрече да ова супстанца стигне до немачких научника, па су постројење и транспортни правци постали мете саботажа и војних акција.

Саботаже у Норвешкој постале су један од најпознатијих примера покушаја да се нацистичком режиму ускрате ресурси важни за ратну технологију. Ипак, нова анализа указује на то да проблеми немачког програма нису били само последица ометања производње и испоруке јер чак и када се погледа сам дизајн реактора, потребне количине материјала биле су далеко веће од оних којима је Немачка располагала.

Научници поново проверили Хајзенбергове тврдње

Када су америчке снаге 1945. године пронашле и демонтирале реактор Б8, он није достигао такозвану критичност. Тај израз у нуклеарној физици означава стање у којем се ланчана реакција одржава сама, без потребе за додатним извором неутрона, што не значи да би реактор експлодирао, већ да би нуклеарна реакција могла непрекидно да се одвија.

Хајзенберг је после рата тврдио да је његов експеримент био близу тог прага и да му је недостајала релативно мала количина уранијума. Ново истраживање, објављено у научном часопису "PNAS Nexus", оспорава ту процену. Анализирајући сачуване узорке и историјске податке, научници су направили детаљнији модел реактора и израчунали колико би му материјала заиста било потребно.

Немци нису могли једноставно да замене тешку воду графитом

Истраживачи су проверили и да ли је Немачка могла да употреби графит, који се такође користи за успоравање неутрона у појединим врстама реактора. Међутим, графит којим су немачки научници располагали садржао је нечистоће, укључујући бор, који апсорбује неутроне и тако отежава одржавање ланчане реакције. https://www.youtube.com/watch?v=3czT9uOzERY

Према прорачунима, реактору Б8 било је потребно приближно двоструко више уранијума и око 2,2 пута више тешке воде него што је имао. Истраживање је показало да би недостатак био толико велики да немачки научници током рата нису имали довољно расположивих залиха да оспособе тај реактор, чак ни када се узме у обзир могућност другачијег распореда материјала.