БИО ТРН У ОКУ ЗАПАДУ: 15 година од убиства Гадафија

На челу Либије налазио се од септембра 1969. до обарања, на таласу такозваног Арапског пролећа 2011. године. 

Рођен је у селу Каср Абу Хади, јужно од Сирта, у бедуинској породици берберског порекла. Иако се узимало да је рођен 7. јуна 1942. тај податак односно датум заправо није сигуран. 

Либија, тада италијанска колонија, у то време била је поприште борби са Британцима у склопу Другог светског рата. Италијанске и немачке трупе под заповедништвом Ервина Ромела настојале су да из Либије запоседну Египат, пре свега Суецки канал, што се завршило фијаском инвазионих снага односно одлучном победом Британаца.   

Италијани су се у Либији налазили од 1912. када су преотели Триполитанију и Киренајку од Турске. Потоњим спајањем две историјске покрајине и Фезана у унутрашњости, Италијани су обликовали колонију коју су назвали Либија, ослањајући се на терминологију античког Рима, када је тај назив означавао Африку уопште.

Пошто је Италија поразом у Другом светском рату изгубила колонијалну империју (Либија, Додеканез, Еритреја, Сомалија, извесно време и Етиопија и Албанија) Либија се нашла под привременом управом Британаца и Француза да би децембра 1951. постала независна краљевина под династијом Сенуси.

Краљ Идриз (1890 - 1983) који је Либијом владао од 1951. до 1969, био је изданак Сенуси породице која је имала озбиљну политичку улогу на том простору бар од друге половине 18. века, предводећи један суфијски ред, знаменит по борбености. 

Сматра се да се млади Муамер Гадафи за арапски национализам определио током школовања у Сабхи, у Фезану у Сахари, где се породица преселила.

Даље образовање наставиће у Бенгазију, средишту Киренајке, у војној школи, после краткотрајног боравка на студијама историје у Триполију. 

Имао је свега 27 година када је као млади официр, са групом истомишљника, организовао преврат 1969. године, којим је краљ Идриз оборен. После државног удара, земљом је у прво време руководило тело под именом Револуционарни савет, чија је прва личност био Гадафи. 

Несумњиво је да је на њега пресудно тих година утицао пример Гамала Абдела Насера, који је сличан преврат извео у Египту, да би потом постао прва личност панарапског национализма. 

Познато је такође да је проучавао литературу о Француској револуцији 1789. као и биографије Кемала Ататурка или Абрахама Линколна, односно дело Мишела Афлака, политичког мислиоца родом из Сирије.

Претходно, Либија, пустињска земља са танушним појасом земљишта погодног за земљорадњу у приобалном појасу, била је оличење тешког сиромаштва. Истина, широк појас приобаља јужног Средоземља који је поседовала доносио јој је у време такозваног Хладног рата извесну стратешку важност. Потом, године 1959. у пустињској унутрашњости земље откривена је нафта. 

"Црно злато" ће за иначе слабо настањену Либију, постати извор благостања, по којем је владавина Муамера Гафадија упамћена.

За разлику од других арапских средина у којима је пронађена нафта, где је, макар у прво време, она искључиво била извор невероватне раскоши и екстраваганције узаног круга властодржаца, Гадафи се определио за озбиљно подизање стандарда живота већине сународника.

Да би се у наредној фази посветио озбиљним развојним програмима, попут великог програма мелиоризације, озелењавања пустиње. 
У прво време опрезно, временом је национализовао све крупније пивредне активности, уклонивши страно присуство и из нафтне индустрије. Можда још одважнија била је одлука да се стране војне базе затворе. 

Његову политичку визију назвао је Трећа међународна теорија што је у уобличено у публикацији "Зелена књига" (1976). Устројио је тела названа Народни конгреси, које је он замислио као вид непосредне демократије.

Коначно, наредне 1977. прогласио је концепт џамахирије, што је он описао као либијски социјализам. Конкретно, то је значило да је вођена социјално одговорна политика, са масовном станоградњом, збрињавањем већег дела популације, озбиљним здравственим и образовним системом.

Гадафи је такође осмислио и покренуо револуционарни пројекат "Велика река коју је створио човек". Био је то огроман хидросистем, највећи пројекат наводњавања у свету. Из дубина сахарске пустиње извлачена је вода усмеравана на раздаљину од чак 1.600 километара, чиме је обезбеђивано око 70 процената потреба слатке воде у Либији. 

Изградња је започела августа 1984. у виду система цеви дужине 2.820 километара, са више од 1.300 бунара углавном дубљих од 500 метара. Намера је била, што је делом и остварено, осим обезбеђења пијаће воде, и широко наводњавање. 

Са друге стране, пошто се стабилизовао политички и финансијски, одважио се на ширу политичку акцију ван граница његове земље, што ће му створити бројне непријатеље, а вероватно у крајњем довести и до трагичног краја. Пре свега, врло одлучно је помагао Палестинце, што је значило и њихове оружане, па и терористичке активности.  

Осим Палестинаца, финансирао је и на друге начине помагао разне политичке па и терористичке организације, до америчке Нације ислама, Црних пантера, или ИРА-е.
Имао је везе и са терористичком групом знаном као Црни септембар упамћеном по отмици изаелских спортиста током олимпијаде у Минхену 1972. или по покушају преврата у Јордану укључујући и намеру ликвидације краља Хусеина. Пружао је притом уточиште многима, све до Иди Амина. Није крио да помаже Карлоса Шакала (Иљич Рамирез) тада глобално најпознатијег терористу.  

Повезиван је отуда с бројним терористичким актима у Европи, мање или више основано, као децембра 1985. на аеродромима у Риму и Бечу, или експлозијом у дискотеци у Берлину, априла 1986. када је убијено шест америчких војника, а приближно 200 особа је рањено. Истрага је као доказ либијске улоге истицала пресретнуту поруку између посланства Либије у ДДР-у са Триполијем. 

Вашингтон је отуда Либији увео санкције, а априла 1986. САД су бомбардовале Триполи и Бенгази. Погинуло је 37 лица, међу њима и Гадафијева усвојена кћи. Изјавио је затим, на његов карактеристичан начин, да ће америчком председнику Регану "одсећи нос".

Упетљао се такође у погранични сукоб са Чадом, с намером да Либији припоји део севера те земље, планински венац Тибести, уз јузну границу Либије, ослањајући се притом на споразум Лавал Мусолини из 1935. када је Италији Француска обећала појас Аузу, површине приближно 114.000 км квадратних. У зони Тибести откривена су претходно лежиста уранијума. У крајњем, Либија је била приморана да се повуче пошто је Француска одлучно подржала територијалну целокупност Чада. 

Британци су исто тако 1987. пресрели Ексунд, трговачки брод накрцан наоружањем и експлозивом из Либије, намењеном Ирској републиканској армији (ИРА). 

Пад Боинга 747 изнад Локербија, Шкотска, 1988. када је погинуло 270 особа, за шта је оптужена Либија, додатно је отежало његов положај. Био је то Панамов лет 103 од Франкфурта пут Детроита. Дуго одбацујући одговорност,

Гадафи је 2003. пристао на обештећење породица жртава.

У последњој фази посветио се идеји панафриканизма. Један је од твораца Афричке уније, којом је председавао 2009/2010.

Оборен је на таласу такозваног Арапског пролећа 2011. Побуна, која је започела у суседном Тунису распламсала се у источном делу земље у Киренајки, чему је допринело присуство 1,5 милона радника из Египта. Против Гадафија удружиле су се не само земље Запада, већ и различите наизглед супростављене групације, од исламских екстремиста до заговорника вестернизације.

Уследила је интервенција НАТО. Јула 2011. циљано су разарана и постројења за прераду воде, Гадафијево ремек дело. Током грађанског рата који је уследио мелиорациони систем је девастиран.

Заробљен је у Сирту, и после иживљавања убијен, 20. октобра 2011.