"Џони је лош човек!" Штулић реаговао на изјаву колеге

"Џони Штулић је лош човек, сада ево поново то кажем. Не треба мешати лик и дело. Заиста смо се потрудили да га гурнемо у неки фокус јер смо осећали да то вреди. Он више није тражио ничије мишљење, него је само тражио потврду онога што је мислио да је исправно, а мислио је да је апсолутно у свему у праву. Аутор врхунских стихова, врхунских песама али се као човек показао као лош", рекао је Хус.

У међувремену, огласио се Џони Штулић, а његову писану реакцију на Хусову изјаву да је лош човек преносимо у целости:

"А сад ћу пријећи на Хуса, пошто врти једну те

исту причу већ десетљећима, поготово након

хрватског осамостаљења (што не значи да је и

прије био ишта бољи). Ту његову причу - како

нисам био довољно добар за Ваљак (на сву срећу)

- треба наћи у колутању мојих очију приликом

извођења његових глазбених бисера, а још и

више у његовом хвастању посједовања демо

снимка (ради се о дванаест пјесама, и, без бриге,

Аки их пјева), кад рече да би многи на Западу

дали масне паре за њ, јасно, није имао на

уму једино скупљачку вриједност истог, него бјех,

хоћу ли рећи, изузетан гитариста, ако и

дерах ритам, дапаче, ритам гитаристом се и сматрах

(не у класичном роцк смислу), јер сола су досадна, а ја

имадох још пуне руке посла с компонирањем,

пјевањем, менаџерством, тиском, па и плаћањем највећег

пореза на Балкану, да не помињем љубавне јаде

и подстанарство. Ријечју, Хус није складатељ, ни за

милион година неће успјети пјесму направити,

то је што се тиче глазбе, али био је изврстан

соло гитариста (у оно доба), међутим, највећа

тешкоћа му је спорост поимања – да му мисао

пређе један метар од дупета до главе треба му

сва реинкарнација, унаточ свим за ту сврху од

бога створеним ганглијама. Тако може бити да га

отпусте из војске не само због унутарњег уха,

него и разумијевања – ако нађу да је испод

сваког нивоа – будући је усклађеност покрета

веома важна, поготово код усиљених маршева.

Што се тиче међусобног пребијања дугова, Хус

направи одличан посао на оба моја сингла,

углавном зато што сам, ослобођен продуцирања,

имао времена надзирати све и свакога (што сам

радио и као продуцент, све организиравши,

али неслужбеним се често више постиже него

службеним, јер онда се не спава на ушима), на примјер,

његова продукција Хаусторовог првог албума,

(код продукције мислим на звук), је можда трунку боља

од Млинарчевог звука мог првог албума, који је

најгора звуковна плоча у повијести рокенрола.

Заузврат, унапријед му се одужих двотједном пробом

ча му даде нову крв на којој све до данас опстаје,

јер Ваљак је седамдесет осме, пред његов одлазак у

војску, био мртворођенче. На сâм помен двотједног

вјежбања с Џонијем без проблема пуни Арене.

Прелазим на екавицу. Међутим, не стоји, што Хус

негде у новинама вели, да је водио Азру

у студио на демо снимање док још ни имена

нису имали (толико је неук, што се преводи

као игнорант, да је то страшно, и, уосталом, то

на своју руку уради, што значи да му се лампица,

намирисавши корист, упали). Беше то пред лето

седамдесет осме, имадосмо наступе пре тога,

па то и услови да се Хус прими истога - демо

снимака - поготово јер је у војску ишао, па се

са животом опраштао, а можда је хтео и нешто

ново започети, кад се врати, јер добро је знао

своје пословне могућности, али није имао

песама нити свеже крви која му је отада

продужила глазбени живот све до сада, унаточ

повременим прекидима и одјавама истога.

Ту се, дакле, итекако окористио, изравно

и посредно, што је једно друго надопуњавало.

Са глазбене стране, то није било сјајно због сијасет

разлога: одвратног фуша у коме се све радило,

чему је веома погодовала тадашња лозинка,

‘нико ме не може толико мало платити колико

ја могу мало радити,’ као и свега осталога.

Такођер (ту исто дајем Хусу за право), није било

разумевања између мене и других панкртских

глазбеника, па је Трули оправдано приметио

да то ништа не ваља, то јест да ови немају појма

(онда су успели као Филм, премда са новим певачем,

што помогне њиховом случају). Затим сам ја тешио

Хуса у октобру тê исте године, затекавши га

у униформи на Азрином наступу, приликом тê

турнеје по Хрватској од десет градова – што њему

све до дана данашњег не успева (откако свира

углавном око Цеља, могуће због грофова Цељских),

мимо све помоћи домаћих и страних Пивовара

ча му омогућују спонзорски живот – што получи

да смо недуго потом, доласком пролећа, отворили

песме у његовом стану да видимо шта имамо

(вежбали смо шест његових и шест мојих песама, и

док моје трајаху две и по минуте са тридесетак

обрата акорда, његове беху петоминутне

са четири акорда, А мол, Г дур, Ф дур и Е дур),

али ту је највећи проблем била моја гитара,

имадох, наиме, белог Страта који се никако

није дао наштимати, док му је трећа жица била

мртва - због слабог споја врата и трупа је звучала

попут тремола. То је као да играте на трави

без крампона, односно чепова, о некој тактици

игре нема ни говора. Што то, што Акијева мука

певања у високом кључу, па отуда моме уху

скичања (та уосталом, сасвим смо из другог фазона),

што колутање очима, тек све то услови да се

једино басиста Фума запали, коме се то јако

свиди, а ни Станчићу није било мрско, међутим,

да би то успело морало се певача заменити,

нову гитару набавити, па, кренувши као Клиф

Ричард и Шедоузи, своје самољубље затомити,

и, дакако, менаџера, којем ме проследе за гајбу

пиве, разуверити. То је тада било превише.

Али, погледамо ли унатраг, све што Ваљак икад

направи бејаше седамдесет девета (Јаблан) и

осамдесета (Кад Мики каже да се боји), дакле,

могли су комотно са мном у оделима тамбурати

до осамдесет четврте, а онда до рата уместо

Екатерине Велике Седам секретара добити,

и прилику да се по њима трг назове имати.

Ех да је било памети, унаточ бесмислицама

које неуморно просипа, барем што се мене тиче,

премда његово умовање захтева дебеле живце,

отприлике као да слушате човека са говорном

маном, па се од напора да га схватите и коју

мисао уместо њега правилно изразите и

уобличите - кад му већ тачно намеру и хтење

унапред предосетите - силно уморите и све

дођавола пошаљете, особито јер цело време

прди у прашину, односно безуспешно сере кваке,

или који год текући израз може покрити сву ту

урођену јаловост и јалност која произлази

из тê муке (тупог мозга, а захтевне главе), дакле,

сецира мене, а мисли на себе, враћајући се

више од четрдесет лета унатраг - да се окружих

само онима који би ми повлађивали, јер се

држах богом, што је чиста бљезгарија, будући обе

поставке исиса из прста, дапаче, он је тај који

климавце треба, иначе га од мене не би одбило

моје колутање очима на његова глазбена

прегнућа (доказ да се сматрам богом), и поготово

моје зајебантско певање у Јабуци (на сухо,

без бенда и наступа) његових тадашњих успешница,

попут ‘превела ме мала жедног преко воде, ај дао

сам јој превише слободе,’ или ‘обуци вечерас

траперице тесне и оне своје ципелице бесне,’

да бих окончао са ‘страшно једно смо ми.’ То му се,

наравно, одмах дојави, и то ми његову зловољу

навуче, за што ме чисто заболе, поготово ако

узмемо у обзир да већ и пре тога изјави како

не схвата озбиљно револуционара који од

своје револуције прави новце. Највећи успех му

беше угузивање преко Млинарца у систем; отад

траје преко педесет лета, јер УДБА је судба, а

ОЗНА све дозна, да он, јадан, не остане без посла.

Међутим, без мене би се он до осамдесете скроз

угасио, јер обично је војни рок каријере

устављао, а њему је бенд већ тада, седамдесет

осме, пре војске, мртав био, без икаквих изгледа,

додуше, он одслужи шест месеци, будући га због

слабог слуха отпусте раније, што је сасвим у реду,

пошто му међед прдне у ухо приликом рођења,

то и буде разлог, рекао бих, да ниједну песму

не направи, али ја сам све потребно за успех већ

поставио и својим током настављао, а он ми је

у том часу требао мање него Млинарец њему

у његовом, уз опаску (због поредбе и односа

величина) да проведох са њиме две седмице (и

никад после тога не засвирах као Кварни паљак),

док он буде са Драгутином барем пола године

(испрва жицајући да му буде предгрупа, а онда,

угузивши се, отпрати га, снимивши албум с њиме,

те настави без Геца као Група двјесто двадесет

пуне три године – нема шта, добра отпремнина), дакле,

вози се на мом даху живота преко четрдесет

година, док би овако (да није било њега) у

игру упао овај или онај или неко трећи,

пошто се то напросто није могло избећи, кад ништа

мање него данас палих и жарих у тој недођији.

То спада у предодређеност, и још сијасет тога.

Речју, он се огребао о мене, а не ја о њега.

Отуда својим химбеним покровитељством покушава

сакрити право стање ствари - да је нико и ништа.

То кажем стога што изјављује да ми хтеде помоћи,

стављајући Јаблана и Микија на своје плоче,

премда је договор међу нама био да му препуштам

свирање тê две песмице, а заузврат добивам сингл,

чисти пословни однос због чега и буде продуцент

(видите како изврће и лаже, јер на рачун свог

гребања и угузивања све до данас и у сваком

систему, чврсто укорењен, без иједне песме траје).

У сваком случају, показа се то добар ђир и дил,

па и дрил, пошто најбоље уратке са мном оствари.

Надаље, Хус Салијери вели како нема добро

мишљење о мени, јер добар аутор не значи да је

и добар човек - тог се става већ десетлећима по

медијима држи, премда јоште разлоге за тај суд

не пружи, могуће зато што је лакше пророк бити

него са вечерњом школом нешто образложити. Но

не мислим да је вечерња школа у питању (то је то

високо образовање којим се дичи), већ склиски

део његове личности који је грозно фрустриран и

пун комплекса, суочен са расцепом између хтења

и могућности. Имам дојам да Хуса гризе савест

- замине педесетак година, а он баш ништа за

показати нема с чим ће изаћи пред Светог Петра -

ма колико се трудио њу потиснути. Ваља се

понадати да ће се Перо некако смиловати,

ако само поради следећег примера Хусове

увиђавности: у получасовном документарцу

о себи (Хрватско друштво складатеља), на питање

о мени, коначно дође к себи, па то Сфећију

препусти, Сфећију, ча се младошћу, глупошћу, па и

револуционарством похвали. А тек да ми гитара

стоји као седло на деви - тад буде у пуној форми

(Сфећи). Непатворени Перо Квргић. Комичар живи.

Уз све то, скупа са Сфећијем, узима од ЗАМП-а и

постотак од празних ЦД-ова; ктоме му ни Брегину

‘магарећу клупу’ никако оставит не успева.

Зато не верује у револуцију ча прави новце,

већ само у ону која исплаћује новце, пошто

за оно прво нема дара, а за ово потоње

(по закону великих бројева и покровитељстава),

хвала богу, још увек има довољно Пивовара.

Стога добивши Порина за животно дело примети:

“Да је додана нека издашна финанцијска награда

то би било још боље” - у складу са ‘страшно једно смо ми.’

На пример, овако ће пред свирање у београдској

Арени, јер треба посетиоце нечим привући

(толико се курчи да то просто није за поднети):

"Драго Млинарец је радио албум и то није срећна

прича, јер није он могао да контолише Џонија.

Кад је албум изашао сви су пљували продукцију.

Међутим, Млинарец није имао никакву контролу,

него је Џони преузео команду, али кад је

кренула лоша продукција, онда се оградио.

Млинарец није могао са њим. Џони је диктирао.

Са мном не би могао тако јер смо били (нисмо) у

превеликом клинчу" (за добар звук је највише заслужан

Петко Кантарџијев). "Кад смо радили његове песме

било је по мом: ‘Тако то треба и тако ће то бити’"

- наглашава Хус. - Што се тиче Млинарца то уопште

није тачно (Хус ништа о томе не зна, осим оног

што му је Млинарец могао рећи). Ја нисам имао

никакву контролу, пошто је Млинарцу препуштено

миксање, као продуценту (он је у студију био

против своје воље, тако да се није знало ко пије,

а ко плаћа, да ли он, сниматељ, или можда и

двојица, ја или Лајнер са јебаним бубњем), а да

претходно нисам са њим просвирао тê песме, као

са Хусом (он, заправо, позвавши ме к себи, имаде

само тê песме снимљене у акустичној верзији

- желео је да снимим то што ће бити на плочи - а да

никад Азру није чуо, нити му је то уопште

било блиско, нити је ишта о звуку знао, дакле,

све оно што је битно, јер тако се ствари постављају),

додатно томе са Хусом сам, као гитарист, имао

далеко боље разумевање, будући је Млинарец

из неког другог света, да већ не погађам којег. А

Хусу је са мном ишло све по лоју, откако сам све

пре тога са њим поставио, и мешао сам се само

где би то било потребно, на пример, да се остави

читав соло на крају Балкана и нешто око сола

Позива на плес. Међутим, поставка песме је моја

- уређена композиција какву сам хтео чути

и онако како се требала уживо изводити

(унаточ томе што је имао слободу свирати

гитару по своме, као и Пађен, јер ионако

морају нешто свирати, а то је проузрочило

да су најбоље деонице у животу са мном дали),

јасно, са две гитаре, јер уживо се морах трију

прилагођавати или пак сасвим нове аранжмане

изналазити (на првом синглу се нађоше неке

здраворазумске ситнице које нису биле моје,

на пример, Станчићев предлог за увод на А шта да радим).

Поименце, на Балкану свира само соло (дадох му

и деф да соло отпрати) и кратку фразу између

строфа и на почетку - тарарарам, тарарарам, та

тара, све остало је мој аранжман. На Шта да радим

свира онако како смо по моме увежбали, јер

нијесам имао примедби, нити је ишта било

по његовом - ја сам композитор, а не он, ктоме се

о мојим песмама радило, додатно томе, као

гитаристи, обојица бејасмо срамежљиви, па се

уопште нијесмо надметали, нити је то ишло

уз Нови талас, којем се он морао прилагодити.

За други сингл је дошао на пробу и ухватио

лако ритам за Позив на плес, одсвиравши соло по

мојем укусу, као и на Женама које пролазе

кроз град (мимо тога ништа друго); а на инструменталу

средину, односно други и трећи део. Том згодом

сам од почетка сведочио миксању, за разлику

од првог сингла, кад сам непозван дошао у Лисински

босих ногу (за добру срећу), нашто су Петку и Хусу

од запрепаштења искочиле, ако не и испале,

очи. Иначе, увек сам пуштао госте да раде

по своме, све док би то било по укусу моме.

А доиста никад веће накладе носача звука

од мене није продавао, иако је сâм тако

изјављивати волео, нарочито осамдесетих,

и кад мене около није било, ма је трећу лигу

представљао, све док се није у Крадезе уписао.

‘Након спектакла у пулској Арени, који продукцијски

иде уз бок са свјетском љигом, Хус открива формулу

трајања бренда’ - наслов из двије хиљаде шеснаесте.

Зашто га онда жуља моје - његових љига - певање?

И да сам ја ушићарио на њему изјављује?

Али певах их осамдесет треће, после успеха

и свег пореза, на сухо и без плаћене публике!

Преостаје само да је мислио на свој положај у

систему, као гузичара, прирепка и амебе.

А ту изјаву о револуционарству и новцима

ваља ставити у временски оквир када је настала,

наиме, управо тада је Ден Сјаопин постављао

смјернице кинеског развоја, описавши то у три

корака: први, да до краја осамдесетих у Кини

буде довољно хране и ођеће за све; други, да се

доходак по глави становника у деведесетима

треба учетверостручити; да би се тек онда у

сљедећем стољећу могло у нове радне побједе

јурнути; и ево Кине на челу свјетске поворке.

Промијенићу тему и рећи нешто о Млинарчевој

улози продуцента на првој плочи: потакне ме

на то неки чланак у новинама ђе Хус наводи

згоду из Звечке, кад ми је Драго (по њему) пришао,

скинуо наочаре и рекао: “Опали ми шамар,”

али није у продужетку оно што Хасанефендић

наводи да ми је казао, да га нисам слушао,

ако је да серем и бекнуо. Гец, наиме, није

уопће ништа говорио, дапаче, у једном давном

разговору се и потужио да од мене није

до ријечи доћи могао, што је била истина,

међутим, то није било повезано с миксањем

или било каквом глазбеном сарадњом, већ с једном

згодом из аута, кад смо ишли из студија (немам

појма чијег аута и ко је возио), а ја се

сједећ с њим на задњем сједишту распричао, док је

он без текста остао (не мислим да му је то шкодило,

ако му очигледно и није помогло). Шкарица га

нађе за јамца у студију, те се због тога посла

сретосмо први пут у дворишту Студентског Центра.

Што се тиче тог несретног првог албума, Драго бјеше

падобранац који падне у непознато подручје.

Потпуно исто као једна згода коју нађох у

новинама. Нека мушка клапа из Загреба пође

у предаху снимања (буде то исти студио Јадран

филма) у оближњи локал, ђе се задрже на пијачи

пола сата, а онда се врате довршити посао,

кад, запјевавши, неко грозно зафалша, погледају се,

и спазе да је с њима дошао неки цугер из

бирцуза. Сигуран сам да га нијесу намлатили.

Зато ме изненадила Гецова понуда у Звечки."