Заборављена истина: Срби су имали вампира пре Дракуле

О свему што су затекли, саставили су извештаје који су брзо нашли пут до аустријске штампе, а касније и ширих академских кругова, наводи се у репортажи "BBC News" на српском.

„Последица неразумевање две културе“

Наиме, реч „вампир“ се појавила у извештају објављеном у бечким новинама "Wienerisches Diarium" 1725. године.

– У том смислу, сељанин Петар Благојевић (из Кисиљева) и граничар Арнаут Павле (из Медвеђе) били су први познати представници ове наводне врсте – казао је немачки историчар Томас Бон, аутор књиге „Вампири: Порекло европског мита“.

Иако је Сава Савановић, воденичар из села Зарожје, ког је прославио Милован Глишић у приповеци „После деведесет година“, најпознатији српски „вампир“, изгледа да није једини.

Случајеви забележени у Кисиљеву и Медвеђи одиграли су се у време када је Пожаревачки мир из 1718. године значајно променио границу између Хабзбуршке монархије и Османског царства.

„Колонијално“ је реч коју професор Клеменс Рутнер са Тринити колеџа у Даблину користи да опише сусрет аустријских доктора и војске са мештанима.

– Аустријанци посматрају сељане као заостале и сујеверне, док за себе мисле да су просвећени, модерни. У том сусрету, као последица неразумевање две културе, рађа се створење које није раније постојало – каже Рутнер, директор програма Европских студија на Тринити колеџу.

„Вампири“ из Медвеђе и Кисиљева нису били први покојници који су, наводно, устали из гробова.

– Многе митологије имају под различитим именима и манифестацијама неког мртваца који се враћа из смрти да мучи и мори живе – каже Иван Нешић, професор историје из Медвеђе.

Иако је интересовање западноевропске јавности за српске „вампире“ било велико, просветитељски дух тог доба није прихватао причу која се није могла рационално објаснити. https://www.youtube.com/watch?v=s0u6ALu6q4w

Кисиљево 1725. година

Девет људи умрло је у кратком року у селу Кисиљево, током прве половине 1725. Сви су пре смрти, наводно, испричали да им је у сан долазио умрли комшија Петар Благојевић и давио их.

Решени да се разрачунају са мртвацем који им не да мира, мештани отварају Благојевићев гроб и затичу добро очувано тело, што постаје „доказ“ да са ради о нечистом послу.

– Лице, руке и стопала, заправо цело тело, било је такво да није могло бити више целовито и очувано ни док је особа била жива. У устима, на немало изненађење, открио сам свежу крв, коју је по општем уверењу исисао из оних које је убио – пише аустријски званичник чије је презиме Фромбалд остало забележено, а који је присуствовао ексхумацији.

Бечке новине објавиле су његов извештај 21. јула 1725. године и тада се први пут реч бележи реч „вампир“ ("vampire" на немачком).

– Верујем да су доктори отварали гробове питајући преводиоца 'Шта је ово?' Преводилац је можда промрмљао нешто попут 'упир', што је словенска реч за демона, и у том лошем разумевању, рађа се реч 'вампир'. То би могло бити објашњење за чињеницу да се реч не може наћи пре овог времена – сматра Рутнер, аутор поглавља у објављеној Палгрејв Мекмилан књизи о вампирима.

Како би „зауставили“ Петра, мештани пробадају тело коцем и потом га спаљују. Тиме се, бар на основу писаних трагова, ставља тачка на ову појаву „вампира“ међу Србима.

Иако су белешке изазвале позорност, 1725. године „још није сазрео тренутак да извештај о вампиризму привуче пажњу шире јавности“, пише професор Бон у књизи „Вампири: Порекло европског мита“. https://www.youtube.com/watch?v=NtHphYoxxP4

Медвеђа 1732. година

Седам година касније, почетком јануара 1732. велики страх прекрио је село Медвеђу. Мештани организују ноћне страже, неки помишљају да заувек напусте домове, јер је за три месеца умрло 17 људи, међу њима и млади, претходно здрави људи.

Неки од покојника жалили су се пре смрти на јака гушења и снажне болове у грудима.

Не желећи превелико комешање на граници, представници Хабзбуршке монархије наређују отварање гробова недавно преминулих, а доктор Јоханес Фликингер саставља извештај о догађајима у Медвеђи под називом „О такозваном вампиру или крвопији, какав је виђен у Медвеђи, у Србији, на турској граници 7. јануара 1732“.

У овом документу, он помиње хајдука, кога именује као Арнонд Паол, као кривца за случајеве „вампиризма“.

– Мало се зна о животу и судбини овог човека, који је умро после пада и сељани га потом претворили у жртвеног јарца – пише Томас Бон у књизи.

Он верује да се радило о Арнауту Павлу, граничару Албанцу који је стигао са Косова. https://www.youtube.com/watch?v=SXZjsT90RnI

Фликингер у извештају наводи да је Арнаут Павле, који је сам причао да га је прогонио вампир, погинуо 1727. године, када је пао са сена.

Месец дана после смрти, Павле је, тврдили су мештани, убио четворицу људи, па су ископали његов гроб, затекавши нераспаднуто тело са кога је текла крв.

То је био „доказ“ Медвеђанима да се заиста ради о „вампиру“, због чега је прободен коцем и потом спаљен.

Павле је, наводно, после смрти нападао и овце, па су животиње тако бивале „заражене“, а „вампиризам“ се преносио на људе који су јели њихово месо, веровали су мештани.

– Док су сељани били уплашени од тела која се нису распала, војни лекари су желели да се увере да то није био знак да је куга дошла са отоманских територија – каже Бон.

Доктор Фликингер описао је изглед ископаних тела, међу којима су она која нису била у фази распадања, виђена као „вампири“.

Савремени патолози, међутим, указују да стање у коме су покојници затечени није необично, пошто укопано тело дуже времена остаје очувано, објашњавају историчари.

– Кристијан Рајтер, истакнути бечки форензичар, сматра да је иза свих ових случајева била епидемија антракса, у прошлости уобичајена појава у периодима током и после рата – каже Рутнер.

Као што је реч „вампир“ настала из вероватног језичког неспоразума, тако су и особине биле последица неразумевања две културе, сматра Рутнер.

– Сељани су говорили да осећају гушење, што је уобичајено код упале плућа. Ако пажљиво читате извештаје, уочићете да нико никада није видео 'вампира' сопственим очима. То да су 'вампири' пили крв била је интерпретација аустријских доктора – каже Рутнер.

Томас Бон такође верује да је „испијање крви мит који је створила западна јавност“.

Европска слава

– Вест о догађајима у пограничном подручју брзо се проширила, што је веома необично, јер није било медија какве данас познајемо – каже професор Рутнер.

– Између Ускрса и лета 1732. године, многи, а међу њима и високо образовани људи, знали су и разговарали о томе на универзитетима и у академским круговима – додао је.

Он сматра да су наводне појаве „вампира“ привукле пажњу, јер су забележене на непознатом подручју до скоро под турском влашћу.

– Велики сукоб између Отоманског царства и Запада важна је позадина ових случајева – каже Рутнер.

Томас Бон наводи да „после другог неуспелог отоманског похода на Беч, 'вампири' представљају алтернативу 'турској претњи' латинском хришћанству, са истока или југоистока“.

Веровање у духове или ходајуће мртваце је „универзални феномен“, а „сензационализам просвећене јавности и тријумф новина и часописа били су одговорни за релативно касно, али трајно интересовање“, сматра он.

– Хабзбурговци су морали да схвате и да је магија распрострањена и на другим периферијама њиховог царства. Ако пратите дебате, стиче се утисак да су вампири мигрирали из Србије у Шлезију – закључује Бон.

(BBC News na srpskom)