Док је сниман - трајао је рат: Колико су коштала "Лепа села"

"Лепа села лепо горе" је српски ратни филм из 1996. године, режисера и ко-сценаристе Срђана Драгојевића.

Филм је инспирисан истинитим догађајем, када је 7 српских војника дринског корпуса било девет дана окружено у 97 метара дугом тунелу Бродар у септембру 1992. године.

Филм је био српски кандидат за Оскара, за најбољи филм ван енглеског говорног подручја за 1996. годину, а последњих 30 година се прича о њему и откривају детаљи са снимања, као и где се данас налазе глумци који су одиграли улоге које су већ постале култне.

BloombergAdria.com

Сценарио за филм "Лепа села лепо горе" настао је из чланка "Осам дана у гробу" Вање Булића. Булић је рекао да је инспирацију за лик главног јунака Милана пронашао у животној причи војника Слађана Симића који је био један од седморице заробљених српских бораца у тунелу Бродар на путу између Вишеграда и Рудо.

Срђан Драгојевић је у једном интервјуу открио да су од средстава за потребе снимање филма добили 25.000 метара филмске траге од Грчког филмског центра.

"25.000 метара траке и конкурисали смо у Министарству културе и добили 200.000 марака. Врло скромно. Ушли смо у снимање врло храбро, биле су санкције, морали смо да се сналазимо. После Босне снимали смо Пријепољу, нема пара ни за статисте. Онда су глумци организовали да играју утакмицу - глумци против Пријепоља и тако смо успели да наставимо снимање још мало, па још мало...", рекао је он за Велике приче.

Редитељ је истом приликом открио и да се у Босни снимало 10 дана. "Било је зезнуто, рат још трајао, а ми снимамо филм".

Претио да ће да се разнесе због 20 марака

С обзиром на то да је филм сниман током рата 1995. године на стварном ратишту у околини Вишеграда, као статисти у униформама нису ангажовани професионални глумци већ прави војници са оближње линије фронта.

Продукција је једном од тих војника остала дужна дневницу која је износила тадашњих 20 немачких марака.

Незадовољан због неисплаћеног новца, војник се сутрадан појавио на сету држећи у руци ручну бомбу кашикару. Претио је да ће разнети и себе и редитеља Срђана Драгојевића ако му се одмах не исплати дуг.

Глумац НИкола Пејаковић, у једном интервјуу прокоментарисао је наводе да замало нису сви изгинули јер је један статиста хтео да их разнесе бомбом зато што није добио свој хонорар од 20 марака.

BloombergAdria.com

"Тешко је разговарати нормално о том снимању, јер то није била нормална ситуација. Главе нам нису биле исте као ове данас", рекао је Пејаковић за Мондо пре неколико година, да би у подкасту "Аналогија" рекао и да су поједини статисти снимали сцене и ишли на фронт.

"Велика разлика између тог филма и других филмова је јер је он сниман за време рата. Рат је још трајао. У ратовима и близу тих линија, поготово грађанских ратова када су линије близу и све је измешано. Неки статисти су део дана проводили на фронту, а део на сету. Долазили су 15 дана на сет да се одморе, па иду 15 дана на фронт. То је било ратно стање - рат. Кад сад погледам на тај филм, немам осећај да сам учествовао уопште. Некако далеко ми је то".

Када су у питању информације доступне на Интернету, процењени буџет је износио око 2 милиона долара. Средства су обезбеђења преко продукцијске куће Кобра филм уз подршку Министарства културе Републике Србије, што је био почетни капитал за снимање, као и од стране Радио-телевизије Србије (РТС).

Након завршетка снимања није било довољно новца у буџету да се исплати глумачка екипа, па је направљен аранжман са једном банком, а глумци су снимили серију промотивних реклама како би се намирили трошкови и хонорари.

BloombergAdria.com

Рекламе је режирао сам Срђан Драгојевић, а у њима су учествовале главне звезде филма: Драган Бјелогрлић, Никола Којо, Милорад Мандић Манда и Зоран Цвијановић. Рекламе су потпуно одступале од "уштогљеног" тона банкарског сектора. Имале су мрачну, специфичну естетику прожету црним хумором и елементима хорора.

Многи који су у то време били деца и данас памте ове рекламе као прилично језиве, али и генијално осмишљене

Филм је на домаћим просторима био огроман биоскопски хит, са око 800.000 гледалаца у Србији, иако је у америчким биоскопима 1998. године зарадио симболичних 211 долара.

(Мондо)