У Србији постоји прашума у којој 350 год. није посечено дрво

Она се зове Винатовача. Ово благо добро је сакрила и мајка природа, те је недоступна свима онима који би са тестерама и секирама посекли неко стабло. Ипак, никоме то није пошло за руком већ вековима, а једини начин нестанка букве је заправо, природно нестајање.

Посетиоци који о њој брину су углавном заљубљеници у шуму и то студенти Шумарског факултета, а до овог природног резервата тешко се долази. Иако би било лепо погледати чари природне лепоте, путања до ове лепотице је прилично компликована, што је можда и допринело да се чак 350 година не посече ниједно стабло. Ако бисте желели да знате како је Србија изгледала пре неколико векова, морали бисте да дођете до овог скривеног места, и то од Деспотовца, преко Лисина, макадамским путељком 15 километара, па све до Кучајских планина.

Искрено, не делује једноставно ни за најискусније планинаре. Винатовача је под заштитом државе највишег степена а то значи да је строго забрањена било какво маневрисање. Али, ако бисте којим чудом и доспели дотле, могли бисте да видите пре свега букве импресивних димензија, које у пречнику имају више од метра, а високе су и до 45 метара. Старост појединих стабала процењује се на 300 и више година.

Како се наводи на сајту ЈП "Србијашуме", овај резерват налази се на подручју општине Деспотовац, катастарске општине Стрмостен. Према Уредби о заштити Општег резервата природе „Винатовача“, део подручја букових шума Горње Ресаве (Fagetum moesiaca montanum serbicum Rud.) стављен је под заштиту као природно добро од изузетног значаја.

ЈП „Србијашуме“ газдује државним шумама и шумским земљиштем, а управљање ОРП „Винатовача“ врши се преко Шумског газдинства „Јужни Кучај“ из Деспотовца.

Општи резерват природе „Винатовча“ стављен је под заштиту ради очувања изузетно ретких примерака шума, Fagetum montanum serbicum Rud., прашумског карактера, са својственим феноменом – здравим и виталним стаблима, објашњавају стручњаци из ЈП "Србијашуме".

Некада је потребно допустити природи да се прилагоди онако како је најбоље, а људски фактор би требало само да брине да тако и остане – нетакнута природа!

(Блиц)