РУСИ БАЦИЛИ НАЈСНАЖНИЈУ НУКЛЕАРKУ Дан кад је експлодираo Цар

Осуде су пљуштале са свих страна, западни лидери оштро су критиковали безобзирно играње људским судбинама позивајући на разум, али политички врх у Москви хладно се оглушио о све апеле.

Совјетски Савез конструисао је и тестирао велику нуклеарну направу дугу 8 метара и промера преко 2 метра која је тежила невероватних 27 тона. Застрашујућа експлозија Цар-бомбе била је хиљадама пута снажнија од укупне снаге бомби бачених на Јапан током Другог светског рата, а научници су потврдили да је снага стравичне експлозије била већа од снаге свеукупног експлозивног материјала коришћеног током целог Другог светског рата.

Детонација тог монструозног оружја означила је сам врхунац Хладног рата.

BloombergAdria.com

Почетком шездесетих година прошлог века, када је Хладна рат ушао у једну од својих најнапетијих фаза, совјетски вођа Никита Хрушчов одлучио је да прекине дотадашњи мораторијум на тестирање нуклеарног оружја и да западном свету покаже сву снагу совјетске технологије. План му је био да створи бомбу незамисливе снаге која ће попут сталне претње висити над главама капиталистичких земаља.

Резултат није изостао – конструисана је Цар-бомба, застрашујућа термонуклеарна направа која и данас држи титулу најразорнијег оружја икада детонираног на нашој планети. Конструкција и техничка израда тог оружја одвијала се под вођством тима врхунских стручњака, међу којима су били Андреј Сахаров и Јулиј Харитон, а пут од почетних нацрта до коначне реализације трајао је свега неколико месеци.

Иако су научници првобитно планирали да створе направу снаге сто мегатона, свесни да се играју са силама које могу трајно уништити велике делове планета и у страху од катастрофалног радиоактивног загађења на крају су ту разорну снагу ипак преполовили. Конструисана је бомба дуга осам метара, која је имала промер од 2,1 метра и тежила чак двадесет и седам тона. Због својих гигантских димензија није могла да стане у стандардне војне авионе па је војска морала да модификује бомбардер Тупољев Ту-95В.  Како би смртоносни терет уопште могао бити пренесен до циља, бомбардеру су били уклоњени резервоари за гориво и врата одељка за бомбе.

Тридесетог октобра 1961. године тај модификовани Тупољев којим је управљао пилот Андреј Дурновцев полетео је према ледом окованом арктичком архипелагу Новаја Земља, злогласном совјетском полигону за нуклеарна тестирања смештеном дубоко на северу.

Како би га бар делом заштитили од надолазећег топлотног зрачења, совјетски авион био је офарбан у посебну рефлектирајућу белу боју, а свој смртоносни терет бацио је с висине од десет и по километара. Гигантску бомбу успоравао је велики падобран тежак осамсто килограма који је у читавој операцији имао кључну улогу јер је управо он успоравањем пада посади осигуравао драгоцене минуте потребне да одмакну на сигурну удаљеност, пре него што страховита експлозија небо претвори у огањ. https://www.youtube.com/watch?v=WwlNPhn64TA

Тачно у 11 сати и 32 минута по московском времену, на висини од четири километра изнад земље, бомба је детонирана. Силовита експлозија ослободила је енергију од педесет мегатона, што је око хиљаду и пет стотина пута снажније од укупне разорне снаге бомби бачених на Хирошиму и Нагасаки.

Последице детонације биле су стравичне и осетиле су се стотинама километара од места детонације. У тренутку експлозије настала је ватрена кугла промера осам километара, а бљесак се видео с удаљености од невероватних хиљаду километара. Топлотни талас био је толико јак да би свакоме ко би се нашао на отвореном у радијусу од сто километара, могао да узрокује опекотине трећег степена.

Препознатљиви облак у облику печурке винуо се до висине од чак шездесет и четири километра, пробивши се дубоко у мезосферу. Невероватно моћан ударни пут чак је три пута обишао целу земаљску куглу, пре него што је изгубио на снази. Зона потпуног разарања протезала се у радијусу од око 25 до 35 километара, све дрвене и зидане зграде у селу Северни удаљеном 55 километара од епицентра биле су потпуно уништене, а под притиском силовитог удара пуцали су чак и прозори у далекој Норвешкој и Финској.

BloombergAdria.com

Према проценама руководства, посада бомбардера имала је тек педесет посто шансе за преживљавање те опасне мисије. Иако су пре детонације успели да се удаље тридесетак километара, ударни талас их је ипак сустигао и опасно затресао летелицу. Док се пилот борио да задржи контролу над командама, бомбардер је драматично пропао за готово један километар. Упркос тим тренуцима чистог ужаса, посада је успела да стабилизује авион и сигурно се врати у базу.

Како је касније утврђено, тог дана их је пратила невероватна срећа – захваљујући пажљиво одабраној висини на којој је направа активирана, под деловањем сопственог, снажног ударног таласа, велика ватрена кугла силовито се одбила о површину те је захваљујући томе избегнуто знатно веће радиоактивно загађење. Наиме, да је направа којим случајем била детонирана у директном контакту с тлом, или на знатно мањој висини, разорне последице биле би немерљиво теже. Силина експлозије подигла би у атмосферу огромне количине озрачене земље и смртоносне прашине, што би резултирало катастрофалним радиоактивним облаком који не би poхарао само арктичко подручје, него би ношен ваздушним струјама био смртоносна претња за велики део читаве северне хемисфере.

Вођа Совјетског Савеза био је изузетно задовољан успехом мисије, коју је сматрао савршеном демонстрацијом моћи. Само дан након детонације Цар-бомбе Совјети су 31. октобра наставили своја нуклеарна тестирања, па су изнад арктичког архипелага бацили још једну бомбу снаге пет мегатона, јасно дајући до знања да их међународне критике не занимају, што је стварало додатну нервозу на глобалној политичкој сцени.

Ипак, иако је Цар-бомба послужила као застрашујуће политичко упозорење, због огромне масе и незграпних димензија била је непрактична за постављање на тадашње балистичке ракете те је њена војна вредност у пракси била крајње упитна и ограничена. Било је сасвим јасно да би при преносу таквог оружја класични бомбардер био лака мета за модерне противздушне системе. Војна индустрија је стога у годинама које су уследиле ипак кренула путем мањих, али прецизнијих и лакше испоручивих нуклеарних бојевих глава. Међутим, сама спознаја о могућностима израде таквог оружја најмрaчнији је подсетник на људску способност самоуништења те је на светску јавност и политичаре оставила дубок психолошки траг.

Чак су и неки од главних твораца Цар-бомбе, попут Андреја Сахарова, постали су главни заговорници обуставе таквих сулудих тестирања, а њихов рад на стварању оружја за масовно уништење претворио се у борбу за спас човечанства од нуклеарне апокалипсе. Све већа свест о опасностима радиоактивних падавина које су се шириле атмосфером и падале на насељена подручја, пробудила је глас јавности у многим земљама.

BloombergAdria.com

Политички притисак је растао на глобалном нивоу, па су чак и војне силе почеле полако да схватају бесмисленост сваке даље трке у наоружању у томе ко ће створити још моћније и деструктивније нуклеарно оружје.

Иако звучи парадоксално, управо је тестирање Цар-бомбе убрзало дипломатске напоре за увођењем контроле над нуклеарним наоружањем те су само две године касније Сједињене Америчке Државе, Совјетски Савез и Велика Британија потписали историјски Споразум о делимичној забрани нуклеарних проба.

Тим документом забрањена су атмосферска, свемирска и подводна тестирања, што је био велики корак према безбеднијем свету. Ипак, иако се ограничавањем на искључиво подземне пробе ризик од ширења смртоносне радијације знатно смањио, претња нуклеарног рата нажалост није у потпуности нестала.