Владета Јеротић о најопаснијој заблуди коју имамо о себи

Владета Јеротић упозоравао је да човек никада није завршена личност и да задовољство собом може постати највећа препрека његовом развоју.

Људи често желе нови посао, складнији брак, мирнију породицу, боље односе и другачији живот. Ипак, много ређе постављају питање без којег ниједна од тих промена не може дуго да траје: Шта ја треба да променим у себи?

Академик, психијатар и психотерапеут Владета Јеротић годинама је говорио о томе да човек није непроменљиво биће, једном заувек обликовано детињством, околностима и карактером.

Његова порука није била да треба да одбацимо своју личност како бисмо постали неко други. Напротив, веровао је да човек до своје аутентичне личности долази управо непрестаним упознавањем, преиспитивањем и мењањем себе.

– Промене су увек неопходне. Морамо се мењати у току живота – говорио је Јеротић.

BloombergAdria.com

Човек није само „дат”, већ и „задат”

У тексту „Да ли човек може да се мења” Јеротић је записао једну од својих најснажнијих мисли: човек није само „дат”, већ је и „задат”.

У томе се налази суштина његовог погледа на лични развој. Свако од нас на свет долази са одређеним темпераментом, наслеђем, способностима и породичним искуствима. То је оно што нам је дато.

Али оно што ћемо током живота учинити са собом није унапред завршено.

Човек је, према Јеротићу, биће које има задатак да расте. Не да постане савршено, јер такав циљ није могућ, већ да свакога дана буде свесније својих добрих и лоших страна.

Званична библиографија Задужбине Владете Јеротића потврђује колико је питање унутрашњег развоја било присутно у његовом раду, од књиге „Човек и његов идентитет” до дела „Шта треба у себи мењати?” и наслова „Ако не постанемо бољи, постаћемо гори”.

BloombergAdria.com

Зашто се толико плашимо промене?

Промена нас суочава са неизвесношћу. Чак и када нисмо задовољни животом који водимо, он нам је познат. Знамо његове границе, проблеме и разочарања. Оно што долази после одлуке да нешто променимо не можемо потпуно да предвидимо.

Зато људи понекад остају у односима у којима нису срећни, на пословима који их исцрпљују и у навикама које им штете. Позната нелагодност може деловати сигурније од непознате могућности.

Променити се значи признати да нешто што смо до сада радили више није добро за нас. То може бити начин на који разговарамо са партнером, реагујемо на критику, бирамо људе или бежимо од одговорности.

Такво признање није пораз. Оно је почетак зрелости.

BloombergAdria.com

Највећа препрека није слабост, већ задовољство собом

Јеротић је сматрао да је једна од највећих препрека промени човеково уверење да је већ довољно добар и да се проблем увек налази у другима.

Најопаснија реченица зато може да гласи: „Ја сам такав и не могу да се променим.”

Иза ње се понекад крије страх, а понекад неспремност да преузмемо одговорност. Лакше је захтевати да се промене партнер, деца, пријатељи или околности него погледати сопствено понашање.

Јеротић није тврдио да човек за све треба да окривљује себе. Његова порука била је другачија: туђе поступке можда не можемо да контролишемо, али можемо да препознамо сопствене обрасце и одлучимо да их више не понављамо.

Управо је задовољство собом издвајао као једну од највећих препрека мењању, јер људи често виде недостатке у околини, али знатно теже у себи.

BloombergAdria.com

Како промена заправо почиње?

Не почиње великим обећањем да ћемо од сутра постати потпуно другачији људи.

Почиње у тренутку када препознамо своју љубомору, потребу да увек будемо у праву, страх од одбацивања или навику да кривицу пребацујемо на друге.

Јеротић је пут ка промени сводио на неколико суштинских корака: препознати сопствену ману, прихватити добронамерну критику, борити се против онога што нас удаљава од зрелости и истрајати.

Најважнији корак је први, јер не можемо променити оно што одбијамо да видимо.

Зато његово често враћање старој поруци „Упознај самог себе” није било позив на бескрајно анализирање, већ на поштен однос према себи.

BloombergAdria.com

Мењамо се и набоље и нагоре

Свака промена није аутоматски добра. Човек може временом постати мудрији и смиренији, али може постати и огорченији, затворенији и неповерљивији.

Јеротић је отворено говорио да се мењамо и набоље и нагоре, а често у оба правца истовремено. Зрелост се зато не мери бројем година, већ способношћу да приметимо шта се у нама догађа.

Ако смо после разочарања постали опрезнији, то може бити корисно. Ако смо због њега престали било коме да верујемо, промена нас је удаљила од живота.

Ако смо научили да поставимо границу, постали смо стабилнији. Ако смо почели да кажњавамо људе ћутањем и повлачењем, само смо пронашли нови начин да избегнемо блискост.

Не морате постати неко други

Суштина промене није да се човек одрекне себе. Потребно је да разликује оно што заиста јесте од понашања које је током живота усвојио из страха, повређености или потребе да буде прихваћен.

Човек може остати тих, а постати одлучнији. Може бити емотиван, а научити да поставља границе. Може задржати своју доброту, а престати да допушта другима да је користе.

Промена није издаја сопствене природе. Некада је управо она једини начин да се тој природи вратимо.

Јеротићева порука зато није обећање да ће живот постати лак чим одлучимо да се мењамо. Она је много реалнија: докле год можемо да препознамо сопствене грешке и радимо на њима, нисмо завршени људи.

А можда се највећа унутрашња промена догоди када престанемо да чекамо да се свет прилагоди нама и први пут искрено питамо: Шта данас могу да променим у себи?

(Ona.rs)