Путинова стара идеја поново на столу: Шта чека НАТО?

Руски председник Владимир Путин то је јасно ставио до знања пре готово пет година, преноси британски "The Telegraph".

Та фраза представља дипломатску шифру за Путинов захтев, који је јавно изнео у децембру 2021. године, да се читав систем европске безбедности преокрене како би се НАТО ослабио и Русији омогућило да поново успостави своју надмоћ над некадашњим царством.

Руски лидер је тада објавио целовит нацрт споразума са девет чланова. Чланом 4. било би забрањено НАТО да распоређује „војне снаге и наоружање“ у било којој од 16 земаља које су приступиле Алијанси након 27. маја 1997. године.

Последица тога била би да би свим савезницима источно од Немачке, укључујући Пољску, Чешку и балтичке државе, чланство у НАТО одједном постало бесмислено.

На крају крајева, ако савезници не могу да шаљу трупе како би бранили територију једни других, онда они више нису савезници ни у каквом стварном смислу.

Тај конкретан Путинов захтев био је праћен врстом лажног уступка по којој је руска дипломатија позната. Да, распоређивање војске у чланицама НАТО које су приступиле Алијанси након 1997. године могло би да буде дозвољено у „изузетним случајевима“, можда уколико би нека земља морала да „уклони претњу по безбедност“, али само „уз сагласност свих страна“, међу којима би била и Русија.

То би значило да би НАТО могао да пошаље снаге како би одбио руску инвазију на Летонију, на пример, само уколико би Русија претходно пристала да се њена сопствена инвазија одбије.

Ако, неким невероватним случајем, нападач не би дао сагласност, НАТО би морао да препусти Летонију на милост и немилост Русији.

То је оно што Путин подразумева и што је одувек подразумевао, када говори о новој европској безбедносној архитектури. Он мисли на систем који би уклонио НАТО као препреку и оставио му слободне руке да изврши инвазију на било коју суседну земљу.

Све претходне америчке администрације то су савршено добро разумеле, због чега су се Европа и тадашњи председник САД Џозеф Бајден у децембру 2021. године ујединили у одбацивању руског предлога.

Након тога, Путин је показао због чега је желео могућност напада на своје суседе, покренувши два месеца касније напад на Украјину.

Међутим, данас ствари нису тако једноставне. Ко би могао да верује Доналду Трампу да ће се супротставити Путиновој визији претварања централне Европе у беспомоћно подручје за руску агресију?

Амерички председник већ се радује трилатералним мировним преговорима између САД, Русије и Украјине у Абу Дабију следеће недеље и говори о томе како долази „велики споразум и да ће обухватити више од Украјине“.

Срећом, прихватање Путиновог плана и давање Русији слободе да обнови своје царство газећи европске земље једну по једну није у потпуности у домету председника Трампа.

Чак и ако би амерички председник изненада пристао да повуче све америчке трупе из чланица НАТО после 1997. године, то би и даље оставило 1.000 британских војника у Естонији, заједно са 2.000 Канађана у Летонији, 2.000 Немаца у Литванији и хиљадама других које су распоредили други савезници у оближњим државама.

Амерички Конгрес је такође пажљиво везао руке Трампу усвајањем Закона о националној одбрамбеној ауторизацији из 2025. године, који прецизира да најмање 76.000 америчких војника мора остати у Европи.

Дакле, Трамп не може дати Путину оно што највише жели, потпуно повлачење америчке војске из Европе, нити може да примора друге чланице НАТО да напусте своје савезнике враћањем својих војника кући..

У истој изјави, Кушнер је понудио уверавања да било какви нови европски безбедносни аранжмани неће дозволити ниједној земљи да има „вето на суверене изборе друге земље“, што делује неспојиво са могућношћу Русије да блокира распоређивање трупа у чланицама НАТО после 1997.

Дакле, зна се шта Путин жели јер је то објављено пре скоро пет година. Зна се да му Трамп сам не може дати оно што жели. Такође зна се да је оживљена прича о великом споразуму између два лидера.

Али стварност је да ниједан билатерални договор који су Русија и Америка договориле изнад главе Европе не би могао да функционише, без обзира на то колико два међусобно уважена титана у Кремљу и Белој кући желе другачије.

Европа има колективну способност да блокира било који нови безбедносни систем и не би требало јефтино да прода су своју преговарачку моћ.

(The Telegraph)