Чудо! Мост изнад облака - виши од Ајфеловог торња (Видео)

Када се посматра из даљине, тешко је поверовати да је реч о аутопуту. Његова витка конструкција, високи стубови и челични пилони стварају утисак да пут лебди у ваздуху, далеко изнад земље. Због тога се често описује као аутопут изнад облака, али иза његовог готово нестварног изгледа крије се један од најамбициознијих грађевинских подухвата модерне Европе.

Како је настала идеја о аутопуту изнад облака?

Прича о вијадукту Мијо почиње много пре него што је први бетонски стуб изникао из долине. Град Мијо, смештен у департману Аверо́н, на југу Француске, дуго је представљао уско грло на важној путној рути која повезује север земље са медитеранском обалом. Током туристичке сезоне, хиљаде аутомобила пролазиле су кроз град, стварајући огромне гужве. Путовање које је требало да буде део одмора често се претварало у вишесатно чекање.

Француске власти тражиле су начин да унапреде саобраћајну везу, али је природа овог подручја представљала озбиљан изазов. Долина реке Тарн дубока је и широка, а околни терен изразито нераван. Изградња класичног аутопута захтевала би бројне усеке, насипе и сложене обилазнице.

BloombergAdria.com

Решење је било истовремено једноставно и невероватно амбициозно: уместо да аутопут пролази кроз долину, требало је подићи га изнад ње.

За реализацију пројекта ангажовани су британски архитекта сер Норман Фостер и француски грађевински инжењер Мишел Вирлож. Њихов задатак био је да направе конструкцију која неће само решити саобраћајни проблем већ ће се уклопити у један од најлепших пејзажа Француске.

Грађевина која надмашује Ајфелов торањ

Бројеви који описују вијадукт Мијо звуче готово нестварно.

Дуг је 2.460 метара, широк 32 метра, а његова највиша тачка налази се на 343 метра изнад тла. То значи да је виши чак и од Ајфеловог торња, чија висина износи 330 метара са антеном.

Конструкцију носи седам масивних бетонских стубова, од којих највиши достиже 245 метара. На њиховим врховима налазе се челични пилони високи 87 метара, повезани са коловозом помоћу челичних затега. Укупно их има 154.

Челична конструкција пута тешка је око 36.000 тона, док је за читав пројекат употребљено приближно 85.000 кубних метара бетона. Аутопут има по две саобраћајне траке у сваком смеру, као и зауставне траке за ванредне ситуације.

Посебно је занимљиво то што се вијадукт благо закривљује, пратећи конфигурацију терена, уместо да буде потпуно права линија.

Како се гради мост који готово додирује облаке?

Изградња оваквог објекта захтевала је не само огромне количине материјала већ и потпуно другачији приступ грађевинским радовима.

Припреме су трајале чак 14 година, док је сама изградња завршена за само три године, од 2001. до 2004. године. У најинтензивнијој фази на градилишту је радило око 600 људи.

Један од највећих изазова било је постављање челичног коловоза. Уместо да се читава конструкција подиже сегмент по сегмент помоћу дизалица, инжењери су применили поступак познат као постепено потискивање.

BloombergAdria.com

Велики челични сегменти састављани су на оба краја долине, а затим су хидрауличким системима полако померани преко бетонских стубова, све док се две стране нису спојиле изнад реке Тарн. Током овог процеса коришћени су привремени ослонци и изузетно прецизни системи за контролу положаја конструкције.

Сусрет две стране моста догодио се 28. маја 2004. године, на висини од око 268 метара изнад реке. Био је то један од најважнијих тренутака читавог пројекта.

Вијадукт је свечано отворен 14. децембра 2004. године, а церемонији је присуствовао тадашњи француски председник Жак Ширак.

Када природа постане највећи противник инжењера

Висина и димензије нису биле једини изазов. Подручје око Мијоа познато је по снажним ветровима, променљивом времену и густим облацима који могу потпуно да прекрију долину.

На висини од неколико стотина метара изнад тла, ветар може да створи озбиљан притисак на конструкцију, због чега је читав мост пројектован тако да издржи захтевне временске услове. Посебна пажња посвећена је аеродинамици челичног коловоза, стабилности стубова и систему затега који носе конструкцију.

Управо су такви услови учинили овај пројекат једним од значајнијих достигнућа савременог грађевинарства. Инжењери су морали да предвиде како ће се мост понашати не само под тежином хиљада возила већ и током снажних удара ветра и великих температурних промена.

Мост, нова знаменитост Француске

Вијадукт Мијо данас је много више од важне саобраћајне везе. Постао је једна од препознатљивих знаменитости Француске и дестинација коју посећују љубитељи архитектуре, фотографије, путовања и инжењерства.

Његова изградња коштала је око 400 милиона евра, а пројекат је реализовала компанија Еифаж, која је преузела и дугорочну концесију за управљање објектом. За изузетно архитектонско и инжењерско достигнуће, вијадукт је 2006. године добио награду Оутстандинг Струцтуре Аwард Међународног удружења за мостове и конструкције.

За посетиоце који желе да га виде изблиза, постоје видиковци са којих се пружа поглед на читаву конструкцију и долину Тарн. Посебно импресиван призор настаје када се облаци спусте између планинских платоа, па се чини да бетонски стубови нестају у магли, док се аутопут наставља изнад њих.

BloombergAdria.com

Можда је управо то највећа посебност вијадукта Мијо: грађевина која је настала из потребе да се савлада природна препрека постала је део пејзажа који је чини толико фасцинантном. На месту где је некада саобраћај стајао у колонама, данас се аутомобили крећу изнад долине, између планина и неба.

(Мондо/Данас)