Док је Пупин умирао, Тесла му поставио питање и расплакао га

Почетак емитовања серије "Пупин", у којој лик Николе Тесле тумачи Раша Буквић, а Михајла Пупина Драган Мићановић, поново враћа у први план један од најпознатијих и најболнијих разлаза у српској науци. На папиру је деловало да њих двојица морају бити природни савезници. Обојица су одрасла на селу Војне крајине, очеви су им били сеоске старешине, а дедови ратни јунаци. Обојица су избегла војну службу и отишла у Америку без ичега. Почетак им је био готово исти. Чак су и личили, са тамном косом зачешљаном уназад и четкастим брковима.

Михајло Пупин био је један од најцењенијих српских научник, проналазач, универзитетски професор, публициста, академик и добротвор. У својој аутобиографији истакао је да му је сан који је уснила његова мајка Олимпијада умногоме одредио даљи животни пут, а како је управо од Светог Саве добио врло важну поруку, постао је веома релизиозна човек, те се трудио да споји веру и науку.

BloombergAdria.com

Пупин је био професор на Универзитету Колумбија. Током свог научног и експерименталног рада дао значајне закључке важне за поља вишеструке телеграфије, бежичне телеграфије и телефоније, потом рентгенологије, а има и великих заслуга за развој електротехнике. Такође је заслужан и за проналазак Пупинових калемова. Био је и један од оснивача и дугогодишњи председник Српског народног савеза у Америци. Пупин је био почасни конзул Србије у САД.

Добитник је многих научних награда и медаља, био је члан Америчке академије наука, Српске краљевске академије и почасни доктор 18 универзитета. Добио је и Пулицерову награду (1924) за аутобиографско дело "Са пашњака до научењака".

Сукоб са Теслом

Михајло Пупин и Никола Тесла, два велика српска ума, нису разговарали, чак, 20 година!  Одломак о сукобу Тесле и  Пупина (као и спору са Гуљелмом Марконијем) преузет је из књиге "Тесла: Проналазач модерног" америчког аутора Ричарда Мансона (Richard Munson), коју је на српском језику објавила издавачка кућа *Лагуна* 2019. године.

Тесла је основну патентну пријаву за радио у Сједињеним Државама поднео 1897, а патент му је одобрен три године касније. Пријава се односила на бежични "систем преноса електричне енергије" који ће „преносити разумљиве поруке на велике даљине“. (Тесла је поднео пријаве и за друге патенте везане за радио, усредсређене на пренос кроз земљу, после експеримената у Колорадо Спрингсу.) Иако је Маркони затражио патент у Енглеској 1896, у Америци је поднео захтев тек новембра 1900. године, када је одбијен. Италијански проналазач током следеће три године поново је подносио захтев упорно тврдећи да није знао за Теслине идеје и уређаје.

BloombergAdria.com

Завод за патенте САД редовно га је одбијао и 1903. године издао је врло оштру изјаву: „Марконијево претварање да није знао за природу ’Теслиног осцилатора’ готово је бесмислено. Појам ’Теслин осцилатор’ потпуно се одомаћио на оба континента [у Европи и Северној Америци].“ Један Марконијев сарадник касније је признао да Италијан није схватао ни улогу земље у преносу електричне енергије. „Нисмо ништа знали“, казао је, „о важности дужине пренесеног таласа на раздаљину на коју се порука преноси“.

Ипак, Марконијева „Компанија за бежични телеграф“ – делимично захваљујући драматичним демонстрацијама младог Италијана, његовом пословном оштроумљу и породичним везама с богатим енглеским племством – цветала је на берзама, а вредност британских деоница брзо је порасла с три на двадесет два долара. У Сједињеним Државама у његову компанију новац је улагао Ендру Карнеги, а Томас Едисон давао му је инжењерске савете. Из разлога који никад нису објашњени, али вероватно имају везе с таквом финансијском и научном подршком, Завод за патенте САД прешао је преко ранијих одбијања и 1904. одобрио Марконију патент за радио.

Тесла се трудио да остане миран док је Италијан привлачио све већу пажњу. Кад му је један инжењер рекао: „Чини се да вас је Маркони надиграо“, Тесла је одговорио: „Маркони је добар човек. Нека ради. Он користи седамнаест мојих патената.“

Штавише, у раним данима развоја свог бежичног система Тесла се љубазно састао с италијанским научником да му објасни „улогу мог трансформатора за пренос енергије на велике даљине“. Другом приликом пак Тесла је без околишања изјавио да је његов систем бољи и рекао: „Господин Маркони безуспешно експериментише с мојим уређајима.“ Једном је за Марконија казао да је „магарац“.

(…) Уверен да је први патентирао и писао о концепту радијске комуникације, Никола Тесла је августа 1915. поднео је тужбу против Марконија. Немачка телефонска компанија „Телефункен“ такође је тужила Марконија, а следеће године Марконијева компанија одговорила је тужбом против владе САД због неовлашћене употребе радија током Првог светског рата. Та тужба подстакла је Френклина Рузвелта, тадашњег вршиоца дужности министра ратне морнарице, да влада ојача свој положај старом Теслином преписком с Одбором за светионике који доказују „Теслину способност да обезбеди уређај за бежичну телеграфију“.

Први случај изнесен је пред највиши суд Француске. Тесла је сведочио да је Марконијев патент од другог јуна 1896: „само маса несавршености и грешака… Послужио је само да заведе многе стручњаке и успори исправан развој.“ Судија Бонжан се сагласио и изјавио да је Теслин изум старији од Марконијевог.

Суд пресудио у Теслину корист

Тужба владе САД годинама се вукла по судовима; бруклински окружни судија донео је одлуку у Марконијеву корист, а Одштетни суд је 1935. оборио ту пресуду, обеснажио Марконијев темељни патент и донео одлуку да је Теслин изум старији. Готово десет година ће проћи пре него што Врховни суд САД донесе одлуку у Теслину корист.

Иронично је што Тесла, упркос својим напорима да докаже првенство као проналазач радија, никада није пригрлио сам уређај. „Знам да сам отац радија, али га не волим“, рекао је. „Радио је сметња. Никад га не слушам. Радио омета пажњу и концентрацију.“

Стручњаци су заузели различите стране у судској бици. У Теслину одбрану стао је Џон Стоун, угледни истраживач у лабораторији компаније „Бел“ у Бостону. Маркони се, сведочио је Стоун 1916, погрешно усредсредио на електрично зрачење и „тек много касније схватио је истинску улогу земље… Марконијев став навео је многе да сувише уско ограниче могући домет преноса“. Назвавши Теслин рад „путоказом“, Стоун је изјавио да се савремена радијска технологија „вратила у стање до ког ју је Тесла развио.“ Стоун је такође изнео мишљење које су прихватили многи: „Мислим да ми не разумемо Теслу. Он је толико испред свог времена да га ми остали сматрамо сањаром.“

У међувремену је Михаило Пупин, професор на универзитету Колумбија, иступио да преузме заслуге за радио. "Ја сам изумео бежични пренос пре Марконија и Тесле, и ја сам га несебично дао онима који су следили за мном!“

Признавши да није поднео захтев за патент, Пупин је сведочио: „По мом мишљењу заслуге за откриће бежичне телеграфије припадају господину Марконију и никоме другом.“

Тесла није могао да прикрије шок и згражање. "Док је гледао сународника Србина на подијуму за сведоке, известио је један новинар, Тесла је толико зинуо да је готово развалио вилицу."

Кад је најзад изашао да сведочи, Тесла је своје тврдње да је првобитни проналазач радија систематски документовао чланцима и говорима, као и извештајима са својих демонстрација бежичног преноса пред бројном публиком у Сент Луису 1893. Тесла је такође упоредио своје шеме с Марконијевим захтевима за патенте и изјавио: „Видећете да ништа од овог Марконијевог уређаја није остало у савременим радијским системима.“

Очекивало би се да би Михаило Пупин, сународник, имигрант и проналазач, био Теслин савезник. Као и Тесла, Пупин је одрастао на селу Војне крајине. Обојици су очеви били сеоске старешине, дедови су им били ратни јунаци и обојица су избегли војну службу. Пупин је дошао у Сједињене Државе 1874, с петнаест година и свега неколико новчића у џепу, и неколико мучних година утоварао је угаљ за педесет центи по тони. Двојица младих научника упознали су се у Њујорку и често су разговарали о првобитним тешкоћама. Тесла је чак помогао Пупину да савлада амерички енглески како би се запослио у телефонској компанији.

Обојица су били тамнокоси, чешљали се уназад и носили четкасте бркове, али имали су различиту нарав, различите визије и различите приступе науци. Како се један заједнички пријатељ (Богдан Радица) изразио: „Тесла је био интровертан, затворен у себе у своју науку. Пупин је био отворен према свету, оженио се богатом женом и веровао је у богатство. Тесла је био сиромашни светачки човек за ког је наука била једина стварност. Наш велики вајар Иван Мештровић говорио ми је да је Тесла измучен и замршен човек, а да је Пупин веома ведар и пријатан за друштво. Но, Теслини научни напори били су дубљи од Пупинових.“

Пупин је с временом добио стипендију за студије у Берлинском универзитету и Кембриџу, вратио се у Америку 1889. као угледни физичар и помогао је оснивање програма студија електротехнике на универзитету Колумбија. У почетку је бранио Теслин систем наизменичне струје до те мере да је готово изгубио професорско место због „величања“ ове нове технологије. Супарништво између двојице имиграната настало је кад је Пупин стао на страну тврдње Елихуа Томсона да је он створио први и најделотворнији мотор на наизменичну струју. Чак и кад је судија Таунсенд 1900. године одлучио у Теслину корист, Пупин је наставио с критикама и све чешће се сврставао уз Теслине супарнике, нарочито уз Томсона и Марконија.

Ставови ове двојице Срба према телефонским и телеграфским везама темељно су се разликовали. Пупин је желео да постепено побољшава постојеће системе, а Тесла да их одмах замени бежичном технологијом.

Тесла је живео за проналазаштво и умео је да шармира одборе за патенте. Пупин је радио пре свега као професор, и често се спорио с тим одборима. На пример, фебруара 1894. поднео је пријаву за патент тврдећи да је „први осмислио практичну примену тог начела у вишеструкој телеграфији“, али повереник је хладнокрвно одбио његову пријаву с образложењем да су од његових идеја старији „патенти Томсона и Рајса, као и Теслин чланак ’Експерименти с наизменичном струјом’.“ Повереник је отишао и даље рекавши да је Пупин једноставно „умножио Теслина електрична кола“ и да није показао ништа битно ново.

Без помињања Тесле у аутобиографији

Пупин се осветио аутобиографијом од четиристо страна под насловом *Са пашњака до научењака*, у којој ни речју није споменуо Теслин допринос електротехници. За ту књигу добио је Пулицерову награду 1924. и тиме привукао пажњу на своју верзију историје. У опширним одељцима о наизменичној струји Пупин је хвалио Михаила Осиповича Доливо-Добровољског као првог научника који је употребио трофазни систем и Елихуа Томсона као творца мотора на наизменичну струју. Занемаривши Теслин пионирски рад, написао је: „Да је компанија ’Томсон-Хјустон’ дала само Елихуа Томсона [компанији „Џенерал електрик“], њен допринос био би изузетно значајан.“

Готово нико од водећих научника није се слагао с Пупиновим превидом. Чак и Чарлс Стајнмец, научник „Џенерал електрика“ који је годинама покушавао да оспори или преотме Теслине радове, изјавио је: „Не могу да се сложим с Пупином јер је трофазни систем већ постојао у старим Теслиним моторима… Не видим ништа у новом… систему Доливо-Добровољског.“

Бернард Беренд, аутор најпотпунијег рада о моторима на наизменичну струју, такође је закључио: „Индукциони мотор, односно мотор с обртним пољем, изумео је господин Никола Тесла 1888.“

С Теслине тачке гледишта Пупин га је издао за време суђења о Марконијевом патенту. Тесла је замолио Пупина да „као земљак сведочи у моју корист“, али професор је стао на страну Италијана. Касније је Тесла бесно рекао: „Нека будућност каже истину и вреднује свакога према раду и достигнућима. Садашњост је њихова, а будућност, за коју сам заправо и радио, припада мени.“

Пупин је чак одбио да учествује у прослави Теслиног седамдесет петог рођендана рекавши: „Почетком Великог рата господин Тесла и ја разишли смо се због разлике у мишљењима. Од тада ни он ни ја нисмо имали прилике да залечимо тај раздор.“

Последњи сусрет

Но, кад се Пупин 1935. разболео, позвао је земљака и овај га је посетио. Према једном сведочанству, "Тесла је пришао болеснику, пружио му руку и упитао га: ’Како сте, пријатељу стари?’ Пупин је занемео од осећања. Заплакао је и сузе су му потекле низ лице.“

Два дана касније Пупин је умро и Тесла му је дошао на сахрану.

(Курир)