ОВО НИСТЕ ЗНАЛИ: Зашто не можемо поправити телефон или ТВ?

На тај начин је корисницима својих производа с одговарајућим техничким знањем и вештинама омогућио да самостално поправе своје уређаје обезбедивши им приступ оригиналним деловима, алатима и инструкцијама, пише Клима101.

Овај програм је започет у Сједињеним Америчким Државама, а у току 2022. очекује се проширење и на друге земље. У иницијалним фазама фокус је на модулима који се најчешће сервисирају: камери, батерији и екрану.

Али због чега уопште ова огромна компанија позната по томе да процес сервисирања својих производа чини веома компликованим препушта поправке купцима? Премало специјализованих сервиса и мајстора, одрицање од одговорности или нешто треће?

Тачан одговор је – нешто треће. А то је ни мање ни више него жеља потрошача, која је додатно мотивисана развојем међународног покрета Право на поправку.

BloombergAdria.com

Како је настао покрет Право на поправку?

Вероватно вам је позната ситуација да вам се мобилни телефон поквари и сва гњаважа која у данашњем времену прати ту несрећну околност, јер је уређај под гаранцијом и морате да га носите у овлашћени сервис који је презаузет и не може да вам изађе у сусрет и поправи га барем наредне две недеље; до тада сте осуђени на коришћење старијег модела који сте или добили од њих или избунарили код куће.

Неретко помислите како би било боље да дигнете руке и купите нови телефон. Понекад у читавој тој заврзлами то заправо и урадите идући супротно постулатима циркуларне економије која инсистира на одбацивању тзв. културе бацања.

Такође, требало би да трансформишемо своје навике и да продужимо рок трајања својих ствари, било да је реч о похабаној постељини од које ћемо скројити крпе за чишћење, о отпацима поврћа од којих можемо скувати бујон или о некадашњим, разлупаним купатилским плочицама од којих можемо направити мозаик на тераси. Тако истовремено штедимо ресурсе и новац, смањује се и количина смећа на депонијама, али и могући пораст средње глобалне температуре.

На темељима циркуларне економије настао је и поменути покрет Право на поправку који се тиче електронике. У многим светским земљама групе грађана и појединци подржавају и захтевају доношење регулаторних прописа који ће им омогућити већу слободу у поседовању електронских апарата, али и који ће продужити животни век њихових производа.

BloombergAdria.com

Да ли бисте купили бицикл у случају да је намештање ланца који је спао илегално? Замислите да сваки пут када вам се деси такав пех морате да однесете свог двоточкаша марке Оранж код мајстора Пере који једини у читавој земљи има дозволу произвођача да поправља њихове бицикле, па макар био у питању и најмањи квар. То би вас вероватно одвратило од куповине.

Наравно, нека од ограничења и забрани при поседовању одређених ствари су оправдана и интуитивна нпр. одређивање максималне брзине при вожњи аутомобила. Међутим произвођачи не би требало да вам отежавају да поправите уређај који сте купили, зар не? То је управо основна порука заговорника покрета Право на поправку.

Право на поправку – противљење великих компанија

Годинама уназад траје тренд да је поједине апарате готово немогуће поправити и да вам се на крају практично и више исплати да купите нови и бољи модел. Произвођачи су то радили на више различитих начина, било ограничавајући доступност делова, било забрањујући да им било ко, сем овлашћених сервиса, раставља апарате и петља по њиховој унутрашњости. Сам Епл је чак осмислио посебне шрафове за чије су одвртање требали шрафцигери које су имали само њихови партнери. Овако су компаније креирале својеврсни монопол над поправкама.

Произвођачи на основу употребе софистициране технологије у модерној опреми прокламују да би поправка, коју би вршило треће лице, нарушила њихова права "интелектуалне својине". Али упитно је да ли та права уопште имају.

Оног тренутка када сте ипак купили одређени производ – био то телефон, микроталасна или комбајн – он припада вама и компанија која га је направила не би требало да диктира начин на који ћете га користити. Ово је један од главних аргумената покрета Право на поправку. Купљени шпорет можете да разлупате бејзбол палицом или да офарбате у златно, а камоли да га носите од сервиса до сервиса док не нађете одговарајућу цену услуге поправке. Или да, уколико сте вични томе, можете и сами да поправите уређај, као и да су вам делови, алати и инструкције надохват руке.

BloombergAdria.com

Имплементацији Права на поправку у регулаторне законске оквире противе се велике технолошке компаније као што су Амазон и Мајкрософт које сматрају да би независне поправке довеле у питање безбедност справа. Идеја се не допада ни произвођачу трактора, Џон Дир, који има слично појашњење за цонтра став – забринутост за сигурност.

Упркос њиховом супротстављању, покрет Право на поправку узима маха широм света, а пре свега у Сједињеним Америчких Државама и на европском континенту. Оно је у различитим формама већ имплементирано у законодавства неколико америчких савезних држава и Велике Британије.

Бенефити покрета сежу много даље од уштеде новца при поправкама

Основни циљ покрета Право на поправку јесте продужетак рока трајања електронике. За вас као појединца то је сјајно јер нећете потрошити новац на нови компјутер или веш-машину, али ово право се, поред вашег буџета, позитивно одржава и на животну средину. Сваки компјутер и веш-машина које сте поправили уместо да сте купили нове значи један компјутер и веш-машину на депонији мање.

Према извештају Уједињених нација, током 2019. године човечанство је генерисало рекордних 53,6 милиона тона електронског отпада. То је за за 21% више него 2014. Свако од нас је у просеку бацио 7,3 килограма електронике.

Укупна вредност сирових материјала, садржаних у е-отпаду, износила је 57 милијарди америчких долара, а највећи удео у суми имали су гвожђе, бакар и злато. Упркос огромном потенцијалу уређаја за рециклажу, само 17,4% је прикупљено и рециклирано.

Неодговорно управљање овом врстом отпада представља здравствену претњу како за планету, тако и за нас саме, зато што може доћи до цурења токсичних адитива и опасних материја из електронике, а расхладни уређаји такође ослобађају и гасове са ефектом стаклене баште и доприносе глобалном загревању. Наиме, готово 100 милиона тона еквивалента угљен-диоксида отишло је у атмосферу 2019. због нееколошког одлагања фрижидера и клима.

Лош утицај електронике на нас, наше окружење и климу може бити знатно смањен управо продуженом употребом уређаја и повећањем рециклажних стопа. До 2030. године прогнозира се повећање електронског отпада на 74,7 милиона тона. Хајде да учинимо да га буде мање захваљујући промени свести, поправкама, дужој употреби и рециклажи!

(Национална географија)

За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".

Нова димензија новости, ваш "Nportal.rs".